MORE – Dejan Ivanović

MORE

Putujemo kroz večernji blagi sumrak, odjednom,
ostavismo žednu zemlju, vapijahu svi za vodom.
Spuštamo se, s’ tri planine što su more obgrlile,
Odlazimo, pučina ko paučina, razliva se pred očima…
Putujemo, bezimo od stega, ljudi;
More na nas željno čeka, uvek spremno da uzbudi,
Uzavreli šum talasa iz daljine da nas budi.

Obećala si verno, da ćeš uvek pisati i pišeš:
sve se zaboravi u susretu sa morem,

dok se na nežnim talasima njišeš,

lagano se budiš, radiš, živiš, dišeš …
Dodajem samo, i planina čini,
da opijeni sanjamo u tišini…