Категорија: Uncategorized

PESMA O LJUBAVI

Senku teram od sebe,
drugu vidim,: stalno
prati me,

osvrćem se, tražim je
spuštam glavu, kao,
ne primećujem…

Ta je senka, kao seta,
samo jedna moja želja;
ta je žena moja muza…,
dobro, ćutim, ćutim sad’…<

KOFER SA KOŠULJAMA

Video sam joj oči
u usne zagledao,
na nedra namignuo.

Otvorio sam kofer sa košuljama
i bocu šampanjca,.
na košulju pala bubamara
u čašu mesec…, a nisam joj
hteo pisati pesme.

KAPUT

Pod kaput
sakriću cvet
pod kišobran, oči
u cipelama korak.
Pod kapom, želje:
tada niko neće znati
kuda me vode putevi.

Pustiću goluba
pismonošu,
nahraniću žutog psa:
napisaću pesmu
naopačke: samo je ona
pročitati zna.

DEVOJAČKI SAN

Oči su joj
kao simpatija:
zagledaš se a
ništa ne znaš.

Usne su joj,
usne su joj kao livada:
osećaš ih, a čekaš kišu.

Kao devojački san
je njeno lice, kose bi
zadivile Samsona
usne Cezara.

Da li ludujem
ili lažem,
zašto ćutim?
Zašto joj to ne kažem?

PITA

Nudila mi je pitu za večeru,
vruću toplu zeljanicu.
Zamirisala pita meka na tanjiru;
nosila je belu kecelju.

Odmičem tanjir od sebe
a tražim joj oči;:
„Da l’ su zelene?”, pitam se.

Zamirisa vrat, iz grla
molećiv glas, postao sam grub
čini mi se…, izviniću se…

Beo stolnjak,
još jedno belo veče:
„Da li su zelene?”

MOJ GRAD

Moj grad ima
zelene parkove,
ulice su mu široke,
blažene noći ga čuvaju.

Grad,ah, taj grad
oči ima jedne: mislim
zelene: purpurne noći
čuvaju ih…

I pesme neke
grad ima razlivene
od mastila umazane i liru
obojene melanholijom osenčene.

NA DUŠI

Neka sve tako
ostane na duši
neka se kao čaj osuši,
neka se…, ma neka u nju skloni
njeni su srećni puti.
Dođi, draga…, dođi!

SUZE SA DLANA

Nemam maramicu pri ruci
da obrišem suze sa dlana
zato držim ruke u džepovima,
suze su sramota!

Pogled je zanesen oči još krupnije,
ruka je bila u džepu i nisam se mogao
rukovati sa devojkom.

Nemam, treće lice da sakrije suze
držim ruke u džepovima, jer ko još
danas rad’ rastanka plače?

Prekriše magle polja
sivilo naruši dan
jesen je već davno došla
zima će uskoro znam.

Poslednji pozdrav za ptice
što lete dole ka jugu
ovde je sivilo sada
u srcu osećam tugu.

Žuto se lišće seli
reke ga nose daleko
u sumrak jeseni ove
dal’ me se seti neko.

Da li se nekome suza
na kratko slije niz lice
dok ja se skrivam u kaput
zbog hladne izmaglice.

Pa ipak;

Znam da će magle ove
nestati sa tužnih polja
doći će lepši dani
doći će proleća moja.

Milovan Petrović

MISTIČNE REKE I HIČKOKOVE PTICE

Zaronio sam u svoje srce, impulsivno.
Pronašao sam dečje lice u predelu gde dogoreva.
Podari oskudnoj sreći večitu tajnu,
Postojano ovome bolu žuri, što brže sa godinama ide.

Zbunjen remetim retke trenutke ptica,
dahtanjem čulnih krila kroz neistražene šume jednolično lebde.
Raduje opravdanje dogmi oči budne ;
Strah od naličja noći nadilazi svetlost u sasvim običnom danu.

Razigrane stope sustižu govorkanja,
programiranim kajanjem proklinju nedosanjano obično.
Ustajale misli kriju ispovesti na jastuku;
sastavljaju oganj sa krajem, mačem u ružinim koricama.

Veze iz prošlosti uništiše san vredan slobode,
otužne vrane krikom kruže nad ružnim bezdanom.
titrajem naglašen nagovesti nam svesnost;
Netragom suptilne vile otploviše nage za uzdasima svojim.

Suze u vrtu čednosti obraćaju se obesnom dečaku,
žurno sprovode sluge jasnim poretkom do usijane obale;
Otkuda psima na žednim grudima oreol zlatni,
Reka prolama ustalasana polja ledenim raskvašenim jezikom.

Prioni kolenima zauzdana na vrh začaranog brega gde stojim,
ponosan stežem među zubima jauk uplašenog junaka ;
Dolaze bludni sinovi a u ponoć nečujnim koracima,
usahlih suza plačemo nad gorkom sudbinom časnih.

Dejan Ivanović
Baroševac, 22.09.2017.god.