Категорија: Uncategorized

Takav dar još Bog nije ostavio,
takvu lepotu koja kao anđeo neki,
ta lepa plava kosa kao da joj je od zlata,
taj njen predivan osmeh vredi 100 puta više,
od svakog bogatstva,
ona liči na kraljicu i to prelepu kraljicu,
koja kad zahoda po mahali,
vrlo ponosito,hrabro,časno
Hvala ti Bože dragi,
što si na ovu kuglu Zemaljsku,
ostavio jedan dar koji se ne može
ničim kupiti.

 

Tmurni su horizonti,
daleko nad referentnim svetom;
Sa trošnog asfalta kiša spira,
zgusnuti prah nestašnih krila.
Prođe još jedan sentimentalan dan
u životu jednostavnih kamufliranih leptira…

Čitav raskomadan,
osobenostima raspojasanog metajezika
u nespojive krhotine ekstremnih krajnosti
bledog ništavila;
Refleksijama bizarnih prizora,
srebrnog ogledala slučajnih podudarnosti …

Kad ljubav nas ništa ne pita, položim ruke;
Kroz smežurane usnule prste,
potiskujem nezadovoljstva.
Izlistavajući kalendar posta
skiciram, život u boji žurnih prolaznika.
Sklanjam u ponore opskurnih, jeftinih slika.

Mogla bih ljubiti bilo koga sad kad me više ne ljubiš
Po nagovoru pohotnog tela
Bez dogovora sa asketskom dušom
Možda bih
Samo da sam ženka zveri ili kurva
Mogla bih iz nagona za parenjem
Uzeti i dati se
Dići se i otići bez kajanja
Mogla bih
Da nisi ti u svakome

Bojim se
Vrisnuću tvoje ime pod drugim
I zariće mi očnjake u vrat iz osvete
I samo će me izranjaviti
(jer ne može me niko ni ubiti do ti )
Ko u pričesni hleb
Zariću zube u sopstveno meso u kom si
Usnama ću te izdajničkim ispiti
Ko Juda Sveti gral
Dušom vernijom od pseće
Poljubiću te poslednjom nevinom mišlju
Pre nego što me raskomada reč preljuba
I pre nego izdahnem jer te izdajem
Izdana od same sebe telom
Koje je izdalo dušu

 

Neću ti posvetiti ovu malu pesmu kćeri moja
Posvetiću ti zapečaćenu Knjigu o Ljubavi
Sa petsto poema o Poslednjem

 

 

 

Želeo sam kad porastem
da postanem lik sa trona,
želeo sam al’ uzalud
na tronu je bila ona.

Želeo sam na vrh stići
i ne biti samo sena,
al’ odavno na vrhu je
lepršala kosa njena.

Želeo sam i gle čuda
i meni se nešto desi,
proviđenje ili sudba
tu kraj nje me odmah smesti.

Želeo sam,… sad ne žalim
tron za mene baš i nije,
zbog te kose ja sam srećan
što na vrhu sad se vije.

Milovan Petrović

Godinama, šetam istim, prokletim ulicama.
Nesanica; nove cipele ostavljaju tragove poraza.
Prekidnim signalima prebrojivih iteracija
sa tridesetpet koraka i devet petlji,
cirkulišem inteligentnim poljem rigidnog tonusa,
kroz tihim zaboravom potisnuta, loša iskustva …
Motivišući govori skrivaju lukrativna okolišanja.
Otvrdlo srce sputava nesvesno
da prepozna suštu istinu u sjaju bistrih očiju,
humanu ironiju svetkovina, blagoslov hendikepa;
Iskreno i vredno sabirah misli u čežnji za samoobmanom.
Moći su ograničenja hladne vode kojom bih uobličio svet,
kroz domen uzvišene čistote u kristalni cilj tragedije.
Dok bistre oči zagledane duboko u neispitano još vide
a tek kad nema povratka iz bezizlaza, više ne čuju reči
i neda im se prići, samo bi da dožive još jedan bolni tren.

 

Odlazi
Odlazi od mene
Neću te napisati oprostiva pesmo o njemu
Nećeš me prevariti tim velikim rečima ostavljenih
Da je važno da volim a ne i da sam voljena
I da je nevažno da li sam njegova misao
(kao on moja)
Prva po buđenju i poslednja pred san
Kakva laž gubitnika
Pa ja samo njegovom mišlju i postojim kao žena
I osećam sebe kao ljubav

Ozlojeđena
Danas bih da hulim i napišem najgrublju poemu
U svakom stihu gadno da psujem
Birano otrovnim rečima
Potreban mi je otrov istine (da sam odbačena)
Kao serum kom je prošao rok trajanja
Sa malom verovatnoćom da me spase kao ženu
I velikom
Da me ubije kao pesnikinju

Jesam li išta od toga sada
I postoji li išta
Ili sam izmislila i njega i sebe
I da ga volim
I da me ne voli
Samo da bi me imalo šta boleti
I napisati pesmu

 

SRCE KOJE NE UMIRE

Danas na Kosovu, sviću samo crni dani,
u muci i bolu, to su mnogi trenuci neprestani.
Sa njega odleteše sva ona jata pitomih ptica,
jer ne mogu da žive, od stalne pretnje grabljivica.
A grabljivice ne samo da na živo meso kidišu,
već se ostrvili na sve mrtve grobove
i kosti koje ni vazduh ne mogu da udišu.
Ostrvili se oni, jer ne zaziru od nijednog sveca,
misle da se dan, može pretvoriti u tamu polumeseca.
A sva tama tog sramnog i podlog polumeseca,
lako se pretapa u ništavilo rogatog sveca.

Tako tama sve veća, oko prigušenog ognja nasrće,
ali ne može da nabuja, pred zorom koja tek će da osviće.
Što je veća tama oko poslednje iskre koja u vatri tinja,
veća je i muka onih, kojima na tuđem telu,
sa nasiljem izgrađena je grozna i podla svetinja.
Svetinja niče na tuđoj zemlji, gde žele oni da se klanjaju,
a sve koji to ne sanjanju, podlo umore ili ih proganjaju!?
A zemlja kao i telo svako, što je teško ranjena danima,
još dosta snage ima, iako je ranjeno i njeno srce u grudima.
Još snage i ono ima, da se ne preda nikad tim poganima,
koji jedino zna, sve što je tuđe da pljačka i otima.

Ali čak i kad oni otimahu, tamo ono srce kod žute kuće,
iz njega rađalo se u starom, novo telo kao uskrsnuće.
Feniks to je bio novi, što ne rađa se po obliku isti uvek,
ali nikada ne zaboravi svoje staro biće, što je bilo čovek.
Dok oni koji za tuđe srce, već odavno se grabe,
i za tuđom krvi, kao duhovi tame stalno vape,
u njima svi ljudski otkucaji, gube se brzo i lako slabe.

Takvi nikada ovo srce, iz grudi naroda ne mogu izčupati,
jer svaka kap krvi u njemu, za svoje telo stalno će kap(lj)ati.
A svako ukradeno srce i neusahla krv u njemu,
rađa otpor koji prkosi podlima, jer u tome nema dilemu.
Sva ta krv kapaće stalno, kao što kuca i ono srce Johanovo,
jer i kada se iz mrtvih vrati, ono za Kosovo živi ponovo.

VUŠKOVIĆ  NIKOLA

noćas po meni kao ptice bele
padaju neke lepršave misli
stihovi krpice (zakrpe za srce)
da varku od slova prišijem na nadu
da je još vremena da se sve ponovi
ptice moje lažne zasejte mi snove
klicama nadanja da opet isklijam
u onu pređašnju kad je bilo krila
za krilarte pesme izatkane letom vilinog konjica
sa suncem u stihu i kišom u sroku
prosipajte noćas po mojim snovima
sve pređašnje vatre skupljene pod krila
raspirite iskre ispod pepelišta
tu gde je zaspala moja bolja strana
iz boljeg vremena
kad sam bila ljubav i volela sebe
jer me on voleo

&

ptice moje pozne nemojte ni glasa
dajte mi tišine u sivo svanuće
kad se san završi
i nekoj srećnijoj natrkrilite stvarnost
buđenjem u dvoje na njegovoj ruci
idite bezglasno kako ste mi došle
zalud ste doneli krpe od stihova
nisam švalja vična da zakrpe nitim
šav na šav da vežem na rite po duši
puštam da se cepam iz pesme na stvarnost
labudovom pesmom pozne pesnikinje
o praznim danima
u koje se budim iz sna o letenju
u kom još volim život
i ne mrzim sebe