Категорија: Uncategorized

Та девојка,са том лепом плавом косом,
која зачара сваког ко је угледа,
та лепота са тим лепим очима,
који личе на два дуката.

Мене душа вуче према њој,
та њена силна лепота
и доброта,
мене тера да је волим још више,
онолико колико нормалан човек
не може да замисли.

Ех,ти лепото што те нема,
што те нема да ти мазим
ту косу плаву,
плаву као жито.

Ех,што ми за тобом душа плаче,
као кад Црногорац падне са кањона
Мораче.

Да није тебе,ја би снагу изгубио,
понос никада не би имао,
душу би растужио,
и ја би тада умро.

Дођи код мене,
да те загрлим јако
и да те не пустим.

 

Ona, kao takva …
Inspiracija bez limita
prepoznatljiva, na platnu Gustava Klimta
uhvaćena u konce kontasta, kolorita
koncepte impresija i zapisa
nedokučivih dometa
proaktivnog razaranja
uočljivih metamorfoza jastva .
Samoinicijativnom, smelom
ravnotežom značenja
snažne proliferacije skrupula;
pokušava da mi kaže
nešto što dugo nisam čuo
a odavno već znam?
Koliko smo, samo MI
(žrtve dosadnih monologa)
u pauzama cirkadijalnih ritmova
isprekidanog disanja –
– promiskuitetne reproduktivne zveri,
na sredokraći promišljanja
od istorijskog pamćenja
do zalutalih snova o beskrajnoj sreći!

 

( Iz zbirke poema na ciganske teme DANILUŠKIN ROMANSERO)

Verujem u sutra
možda glupo zvuči
u vremena smutna
što nas ka dnu vuku.
Verujem u sutra
u bolja nam jutra
i u svaku iskreno
ispruženu ruku.
Verujem jer nisam
od onih što kažu
da će sutra biti
gore nego sada.
Verujem jer živim
i znam da bez vere
umrlo bi sutra
s’ njim i moja nada.

Milovan Petrović

To lepo lice što sija na dajini,
te lepe kafene oči što
šarmiraju svakog onog ko ih vidi,
tu lepoticu sanjam svaki dan,
u rukama mojim,
u zagrljaju kako se grlimo,
ljubimo i volimo do veka.

Mene ta njena kosa potseća na
lepotu koju gledam samo jednom,a to je ona.
To je ona,lepotica sa kafenim očima,
sa lepim osmehom,i
ona mi je svaki put u snu.
Želim je imati dok sam živ,
jer samo ona može da me
održi u životu.

Преносимо једну тужну информацију са линка:

На ВМА у Београду, 7. августа 2018. године, у својој 21. години изненада је преминуо Стефан В. Лазаревић. Стефан је био изузетно талентован, дружељубив, несебичан и племенит, млад момак. ОШ је завршио у Белој Води и Крушевцу. Гимназију у Крушевцу. Био је студент друге године Факултета Организационих наука У Београду. Одбојком се бавио 10 година. Играо је за ОК “Цар Лазар”из Крушевца, “Напредак 037” Крушевац, за београдску пословну школу и ФОН у Београду. На Студентској олимпијади у Истамбулу 2018 године играо је за Правни факултет из Београда. Играо је на позицији техничара. Изнад свега је волео и желео да постане програмер у чему га је смрт претекла. Сахрана Стефана В. Лазаревића ће се обавити 21.08.2018 у 13 сати на крушевачком Новом гробљу. (Напомена: Информација је од др Велибора Лазаревића, оца преминулог Стефана.)

 

Duboku letnju noć
je promenilo, Preobraženje …
Dovoljna je hladovina;
Da li to moji prijatelji sada,
kreću na putovanje?
Čudoh, gde zaigraše kapije u ovo doba;
I psi okolo zalajaše,
kad se zalupiše uz tresak,
vrata blještave limuzine.
Ona odmah otpoče gromko,
jureći da se penje,
propinje i silazi niz prevoje:
ispod točkova je pištalo,
zaboravljeno sitno kamenje
je prštalo,
nemoćno na sve strane;
Treba stići, daleko su skrivene,
dekadentne, letnje tajne
i široko, uzburkano, nemirno more
začarano, podno zloćudne planine …

Nema ništa ljepše od ljubavi,
to te ispuni i napravi od tebe
neku vrstu veličine,
a voljena koja je s tobom
se osjeća bezbedno,i sigurno.

Kad se volite vas dva,
to je do sedma neba,
srce gori duša ti se ojačava,
A ona tebe voli zauvijek.

Zato,ljudi volite se dokle je
ovog svijeta i vijeka,
jer ništa ne možeš napraviti
bez ljubavi.

Ljubav je jedino nešto
kome nema rok trajanja,
i nikako se ne može uništiti.

 

Prijao mi je razgovor sa tim običnim prolaznikom.
Hteo sam da ga pitam ali nisam stigao, bilo je kasno, žurio sam;
I on je žurio, ipak ostadosmo da prozborimo reč il’ dve o poslu,
prazne reči o politici, kladionici, ne stigosmo
da razgovaramo o velikim temama, brzini svetlosti,
senovitim obalama, prolaznim gužvama, ludilu obesne rulje.
Šta njegova sestra studira, da li je završila, da li se udala ?
Gledah onomad prikriven iz senke, dok igra u zanosu,
kako joj mladost još jasno šiba iz svakog pokreta …
Nad budnim i umivenim, blistavim gradom,
širio se dah proleća, poput toplog majčinog krila.
Tandrkanje poslednjeg zadocnelog voza se gubilo u divljini
nakon jednočasovnog pira i opraštanja,
priređenog na skromnoj stanici;
hteo sam još da ga pitam i kuda SVE NAŠE mladosti idu?
Pitanja je zaustavio sivi granitni oblak u mojim mislima
dok se rastajasmo, svako na svoju stranu u slobodu noći.
Da željno prigrlimo samoću, jedino ona nam treba …

I tako to lagano krene
i tako to lagano podje
kao krtica iz svoga legla
čovjek iz mraka na svjetlost dodje

Pored andjela i samih djavola
sudbina ga za ruku vodi
da li to htio ili ne htio
svako se sa svojim putem rodi

Nečiji put je gusta tama
nečiji opet čarobni sjaj
nečiji kraci, nečiji duži
nečiji širi, nečiji uži
al svaki od njih ima kraj

Uvijek je početak surov i težak
brna ga i vuče niz padinu
i ako je lakše niz brdo ići
čovjek se vere uz planinu

U silnoj želji da sve postigne
mladost mu postane bledja i bledja
al on uporno preklinje boga
da mu podari vjetar u ledja

Tamo negdje od pola puta
čeka ga kaldrma trnjem posuta
kroz gustu maglu jedva se vidi
ogromna rupa na kraju puta

Tada ga nešto niz brdo gurne
pa se kotrlja ko bure prazno
spotiče noge o kajanja pusta
u bolnu prošlost udara snažno

Škripe zglobovi, krckaju kosti
svaki ga pokret ko rana vrijedja
preklinje boga da zaustavi
taj sinli vjetar što duva u ledja

Al dzaba sve molitve klete
ne oprašta nikom sudbina kruta
raširenih ralja spremno ga čeka
duboka rupa na kraju puta

Čovjek se u krug vrti ko muva
nikad se ne zna kada će stati
iz mrklog mraka na svijet dodje
u mrkli mrak opet se vrati