Категорија: Uncategorized

 

Kreni
Strašno je ovo čekanje
Jedva se uzdržavam da ne vrisnem
Glasom da razbijem napetost
Onu koja prethodi kataklizmama
Kad sve staje u strpnji i iščekivanju

Podrhtavam
U grotlu pritajenog vulkana
Pod skramom tanke magme pristojnosti
Gibaš se kao užarena lava
Potmulo
Iz jezgra zemlje
Iz srži tebe
Ječi zov pramužjaka
Tebe i tvoje muškosti je iskonski eho
Zaglušuje mi sluh i um
Taj topot
To dželep divljih nagona galopira
Udišem im miris znoja
Žestok
Tvoj
Ko presnog mleka i sirovog mesa vonj
Kao opijate
Duboko te udišem
Široko otvorenih nosnica
Hvatam života i smrti dah
Sva otvorena
Zjapim kao vulkansko ždrelo usijane zemlje
Kreni
U erupciji
Kreni

 

(rekla si da ćeš nekuda da putuješ)

pisala si mi da ćeš
nekuda da putuješ
danas pre podne, oko …
deset
do jednog vašeg udaljenog otoka
na izlet,
(možda Brača)
već je veče
a ne videh da se vraćaš
kud se dede?
nema te zadugo
ovde je zahladnelo jako
temperatura se naglo spustila
kiša je najpre rominjala
a sada je sve jača
ni ja ne pođoh u uobičajenu
šetnju
večeras
glava me zabolela nešto
i pomislih načas
možda te uhvatila u povratku
zadocnela bura neka
iz zasede
poslednja ovog leta
na izmaku
pretpostavljam da je i kod tebe
već sveže
jer hladni talas
uvek dolazi otuda, od vas,
nama
sa te je strane sveta …
javi se brzo, javi
napiši poruku,
odmah, bilo šta prozbori
rasteraj ovu sumnju dok gori
i tišinu, koja muči ;
… i smeta

 KOLIJEVKA

 Kao što svako sunce mora biti zvezda,
 tako i svaka ptica polijeće iz svoga gnezda.
 A čovek svaki uvek pamti dovijeka,
 mesto gde je njemu bila rodna kolijevka.
 Svoje rodno mesto niko ne može da zaboravi,
 niti može njemu, neko zamenu da napravi.

 A narod koji dugo na jednom mestu život vodi,
 njega pamti kao kolijevku u kojoj se on rodi.
 Kada se živi na jednom mestu, to zna svako,
 uvek bi svoja dobra sticao, a nikad njih nije rastak’o.
 Mnoge crkve, zadužbine, kao i manastiri stari,
 sve su dela ruku, onih što su u narodu bili neimari.
 Kamen na kamenu svaki majstor vešto kleše,
 brojne ruke, čvrstu kolijevku, da sagrade uspeše.

 Nju da rasturi više niko moći neće,
 ma koliko svi upinjali sile svoje najveće.
 A nikada to nije ni bilo delo pravog (dobrog) čoveka,
 da se ruši i gazi ono što se gradi da traje doveka.
 Samo nečovek može na tuđe, kao na svoje da dođe,
 pa da to prisvaja kao svoj temelj, od kojeg želi da pođe.
 Takvi misle da u tuđoj kolijevci mogu ljuljati svoje čedo,
 ali žive istine i pravde, takav se nikad ne bi nagled’o.
 A sve dok nogom gazi i staje tamo gde je tuđa kuća,
 njima svako jutro, početak je samo tamnog svanuća.

 Tamno je i ono mesto na kojem svoju svetinju grade,
 jer tuđe sluge na danjem svetlu, ne primaju nagrade.
 Takvima sve podle zasluge, leže u najgoroj tami,
 a sa gospodarima tim silnim, ostaćete svuda sami.
 Kao korov na kolijevku, svi ste vi ljuto nasrnuli,
 kao korov ovu pitomu zemlju, u divlju ste obrnuli.

 Sada po zemlji pitomoj, svuda rastu korov i najgora trava,
 sada u kolijevci svojoj, naše milo čedo, ne može da spava.
 Najuriše njih pitome, iz kolijevke negde mnogo dalje,
 nadaju se da će posvuda izbrisati njihovo postojanje.
 Ali ta kolijeka iz srca i sećanja, nikada se lako ne briše,
 jer ona u svima nama ostaje, večno i trajno da se zapiše.
 Zato svuda u svetu, uvek će da se rađaju nova pokoljenja,
 u kojima se nikada neće zaboraviti kolijevka voljena.

      VUŠKOVIĆ NIKOLA

U ranoj i kasnoj fazi izobličenja, sasvim poderanu
voleo sam te kao planina mladi čopor vukova;
Dok se podizaše ekspandirajućim svemirom,
dijagonalom neba, beskrajnim mirom
do svojih hiljaduosamstoosamdeset metara.
Da bi oslobođena, na svakom koraku pomogla,

narednom inspirijumu, među stabilnim razmerama
minijaturnih korpuskula vlažnog arboretuma;
Rađa se opseg boja, u smiraj,
polazna osnova cveta, mirisa potpunih preobražaja.
Zvuci, sirovih reči praznog odjeka, otkrivaju
nasrtljivost dodvoravanja, nametljivost ogovaranja…

Zaboravio sam čemu uopšte pesma, gde živim
i gde da tražim sjajne rime, zgodne metafore?
Teškog li vazduha, sive zemlje, zlatnog peska,
žurbe nadolazećih kapi magle glasnih vodopada!
Potrošenom senzibilnošću dramatičnih zagrljaja,
tešim zarazno ludilo jutra kraj jezera razuđenih oblina…

žedan
opet mi dolaziš
moj davno otišli sa usahlih voda
ništa te ne pitam ponovo nadošla
ništa me ne pitaj
samo me iskapi u jednom gutljaju
ćuteći i silno
saharske ti žege iz bokova biju
sa grudi me ispij gutljajima žudnim
pehare ti dojki pod prste prinosim
pod bedra ti širim svilastu prostirku
sklisku i mirisnu
po odlasku tvome vezanu u čvor
smokvu suvu čuva
ubodima sitnim
iscedi joj med …

&

…sanjala sam noćas sebe obljubljenu
od tebe ljubljeni
i u snu ti bila ispravnost i greh
smerna supružnica s kojom varaš sebe
i raspusna kurva s kojom varaš ženu
sve što nisam smela
i što java ne da
u snu sam dobila
i dala ti sve

&

ne
ja nisam samo sanjala te dragi
Izvan sna i jave
izvan svih svemira
snagom moga stiha
rečju si mi bio i mišlju sam bila
jača od prostora
duža od vremena
i kraća od jednog orgazmičnog trena
praznog i samačkog
na kraju pesama

Odbacujem teret sećanja na početnog tebe
I ne osvrćem se preko ramena
Da ne vidim
Svileni sjaj naših boljih vremena
Ako se zaustavim u juče
Pokidaće se slabašne niti koje me vežu za danas
I sve pokidano između nas uvezaće me u čvor ćutanja
Ponovo će počinjati i okončavati se ta ljubav
Neću moći da te zamišljam i izmišljam stihom
Sadašnjeg
Neću imati od čega da živim

Kao presušen pelin koji leči i ubija
Mrvim sećanja na prošlu sebe sa tobom u prah
Niz vetar rasipam to moje gorko juče
I varljivi san o mogućem sutra
(imam li i današnji dan do kraja)
Život je nepouzdana pojava
Ne lamentiram
Ne planiram
Danas sam
U kiši koja sipi tebe iz dubina neba ili mene
U mislima koje se tek rađaju
O ljubavi bez početka i kraja

U vremenu bez kalendara
Sat sam bez brojeva i kazaljki
Žena bez juče i sutra
Večnost u trenutku
Pesma o tebi
Pelina prah
Mrva

Eh,ta godina šta li donese,
a šta mnogo odnese,
čitava godina je prošla u
strahu i trepetu od terorizma.

Ali,nije bilo lako za njih,
jer naši branitelji su tu bili
nikad nisu izostali od svojih dužnosti,
bili su toliko verni,
da im sam Bog zavidi na to.

Dokazali su,
da uvek mogu da brane svoje kuće
svoje porodice i svoju državu.
Od tad pa do dana današnjeg
plaču li plaču majke,žene,deca
po te heroje.

Karpalak,Vejce,Ljubotenska Bačila
i sve ostale regije svedoče o tome
i dan danas.

Hvala vam branitelji,
što ste bili uz nas do kraja!

 

Poezija je Alhemičar:
transom izazvanim usamljenošću
od sitnog tragača za avanturamna i sirovim strastima 
u mojim očima
i u rečima poema (koje se pišu imperatorima i bogovima)
napravila je Kolosa i Muškarca
(od dve vere i sedam vremena neistina).

Ne bih da se opravdavam …
Ali ovde je nerazumno pusto
i skupo boravište 
primitivnih lešinara,
što glođu respiratorno tkivo
našeg bića.

Lepoto moja,
što sijaš u daljini,
što zavodiš ljude pogledom,
što zavodiš izgledom,
što pozivaš ljude tvojom dušom
zlatnom i dobrom.

Lepoto moja,
ta tvoja plava kosa
podseća na onih žitnih
polja u Posavini.

A te njene oči
što joj sijaju kao
zlato,
neprocenjivo zlato,
svakoga podsete na Persiju.

To njeno lice je toliko lepo,
lepše je od svega što postoji
na ovome svetu,
sa tim lepim licem podseća
na božicu Atenu.