Категорија: Uncategorized

Bila je kao san
A i ja sam je sanjao stalno
Sanjao sam oči njene, kosu, njen glas
Sanjao sam njen osmeh noćima
Sanjao sam njeno telo
Sanjao sam njen hod
Bila je tako divna
Duga crna kosa do ramena
Dva crna oka ko dva bisera
Imala je osmeh san snova
Voleo sam njen osmeh
Voleo sam kad se smeje
Voleo sam njen glas
Voleo sam sam njen hod
Hodala je brzo kao gazela
I spretno kao srna
Voleo sam njene bele ruke
Njene nežne prste
Voleo sam da gledam kako s njima
Sklanja kosu sa čela
Sve na njoj sam voleo
Voleo sam kad je srećna
Voleo sam kad je ljuta
Bila je tako slatka kad se ljuti
I kad naprći svoj nosić
Imala je nežan glas, sladak i mio
Uživao sam slušajući kad priča
Svadjali smo se ko je bolji pevač
Ona je tvrdila Aca Lukas
A ja Maja Nikolić
Ona je navijala za Partizan
A ja voleo Zvezdu
Davila me Partizanovim šalom
A ja nju ogrtao crvenobelim
Smejala se mojim šalama
A voleo sam da je zadirkujem
I voleo sam sve na njoj…

Još uvek nosi crno beli šal
I još uvek sluša Acu Lukasa
I ja ga slušam samo zbog nje
Još uvek ima predivne crne oči
I još uvek neodoljivo pomera kosu sa čela
To sam najviše voleo kod nje…

Al dugo je nisam video već
Znam da se udala
I da ima prelepu ćerkicu
Kažu isto tako lepu kao ona.

Nadam se da je
SREĆNA…
VOLEO SAM JE

Pitam vas šta je to sreća
Da li neko zna to da mi kaže
Pitam se i sam šta je to sreća
Zašto je ljudi stalno traže.

Što je sreća svakom važna
Šta to u njoj ima
Zašto roditelji žele deci sreću
Ili prijatelji prijateljima.

Neki kažu da sreća može da se kupi
A neki javno kažu ne
Reci mi šta je to sreća
Želim da znam o sreći sve.

Želim da znam kako je nastala
Da li su je ljudi stvorili
Zašto svako želi da je srećan
Zašto sreću žele svi.

Želim da znam sve o sreći
Recite mi šta je to sreća
Hocu da znam sve o njoj
I zašto je sreća sreći najveća.

Padale su blage kiše
I bio je školski raspust
Nežno si me zagrlila oko vrata
I poljbila me zadnji put.

Tog poljupca se i danas sećam
Jer više me ljubila nisi
Suznih očiju si se okrenula
I zauvek negde otišla si.

Otišla si iz mog života
Negde daleko, ne znam gde,
Danima sam plakao, godinama tugovao
I nikad nisam preboleo te.

Suze mi i danas kvase lice
Kad se setim tog poljupca
Od tog rastanka našeg
Nikad se nisam oporavio ja.

Rekla si mi da na rastanku nećeš plakati
I svoje si obećanje održala
Ali znam da si kasnije
I ti kao kiša plakala.

A, ja, plačem još uvek
I za tobom me srce boli
Jer, kao što smo sr voleli mi
Niko nikad neće da voli.

(C) Milutin Pločić

Kad sam se prvi put zaljubila,
bila sam tako mlada
i u srcu gajila mnogo lažnih nada.
Da će ljubav vječna biti,
tad sam znala pomisliti.
Cijeli svijet sam voljela,
o ljubavi pisala,
na njega sam mislila
u besanim noćima
i bila sam presrećna.
Ljepotu života tek tad sam spoznala
i u srcu svome živjeti željela.
Sve je bilo bijelo,
svudje samo smijeh,
sve je tada pjevalo,
tuga biješe grijeh.
Al’ kolo se okreće,
na žalost je tako
i plamen sreće ugasi se lako.
Sreća posta bol i tuga
kad ljubav mi uze druga
i tad shvatih da sve slatko
u životu traje kratko.

Želim jednu devojku da imam
U snovima stalno da je snivam
Cveće da joj nosim
Zumbule i lale
Da joj pevam pesme
Velike i male.

Želim da moja devojka ima crnu kosu
Kovrdžavu i dugu
Želim da bude slatka
Da je pojedem u jednom cugu
Želim da ima crne oči
I usne kao žar
Želim da i ja osetim
Tih usana čar.

Želim da je ljubim
Da joj govorim da je volim
I da nikad ne ode od mene
Jer nikad ne bih mogo da je prebolim.

Латицама јасмина урађен
твој портрет на унутрашњој
страни мојих очију, стоји

Стара фонтана на мјесечини
мирисом јасмина сребри
точећи дане и ноћи
минуте живота броји
и мени и теби…

А ми упорно нећемо
да се радосно срећемо
све што би могло
и требало бити
одбијамо живјети
и радије ћемо снити…

Живимо удаљене животе
а јасно те видим као дан
лице ти гори од љепоте
небом правиш од цвијећа
прозрачан обојен сан…

Латицама јасмина урађен
твој портрет на унутрашњој
страни мојих очију стоји
читав ми свијет, колором
и миром твоје душе боји…

Stara kuća na kraju sela
Zidovi trošni, a i krov joj pada
Mladost je moja ostala u njoj
Niko tamo ne živi sada.

Stara kuća istala je sama
A u njoj smo odrasli moja sestra i ja
Bila je puna veselja i smeha
A sada je napuštena i usamljena.

Nju su gradili moj otac i majka
I u njoj svili svoj dom
Živeli su srećno sa svojom decom
I uživali u miru svom.

Al sudbina je svoje umešala prste
I zatvorila malu kuću na kraju sela
Ostala je sama u tuzi da vene
I nas na razne strane odvela.

SAD živim daleko od nje
Al uvek će ostati u srcu mom
Kuću gde živim kućom zovem
Al nikad neće biti moj dom.

Sad imam ženu i decu
U životu sve što mi treba
Sestra udata, majka sa mnom,
A otac nas gleda sa neba
Samo sudbina je drugačije htela
Da sama i napuštena ostane
Jedna mala kuća na kraju sela.

(povodom međunarodnog Dana deteta 21.novembra)

mame i tate od zaborava pate
nijedno se ne seća detinjstva i proleća
ni kako se gazi po sunčanoj stazi
nogom od pedalj korak od milju
po prašini mlakoj kao po smilju
il pod kišom majskom od koje se raste
i leti do neba pod krilom laste

mame i tate više ne pate
što su im otpala šarena krila
niti se sećaju da su im bila
za let sa svicima u mlako veče
kad svetlost zvezda ko reka teče
od velikog neba do malog deteta
ništa ne pamte mame i tate
pa da bar nekad u glavu svrate
mališi svome u svetu snova
gde bi im izrasla krila nova

te ozbiljne mame i stroge tate
što od zaborava ozbiljno pate
da mi je znati da l se bar kaju
što jezik detinjstva više ne znaju
pa da oslušnu nagovor trava
da im ko suncokret bude glava
ptice da slete i nađu dete
što je u njima nekad bilo
a sad se od svoje dece skrilo

podsetimo ih stihom
da se detetu u sebi vrate
da manje pate
i maleni i oni

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi:
Ti ih nisi mogao priznao za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…