JEDNOG DANA
Noć svaka koja je mirna i tiha,
izmami od mene mnogo više od stiha.
Izmami uzdah koji po vasioni luta,
za devom što u danu, sretnem više puta.
Njen pogled nikad me ne mimoiđe,
a zablista jako, kada u blizinu priđe.
Tada kao dijamant, iskru plavu baca,
pa me ta iskra, lako pomeri kao neznanca.
Da li je to dijamant ili samo oko plavo,
znao bi kad bi’ se u tom zraku više zadržav’o.
Ali zrak lako plane, pa brzo nestane,
a u grudima oganj, kao da zaostane.
Tada znam da u životu nije sve med i mleko,
a o tom stanju, niko nikad istinu nije rek’o.
Zašto li se uhvatih za tu iskru plavu,
pa sada o tome još lupam glavu?
Nikako ta iskra iz oka da izađe,
ooo, pa gde baš mene, ona da nađe?
Za dijamant svi kažu da jeste vredan,
a ja osećam, zbog njega sve više sam žedan.
Nije to žeđ koja može lako da se gasi,
već je to plamen koji čine topli talasi.
Na tim talasima, sve do noći plovim,
a u noći među zvezdama odgovor lovim.
No u svakoj noći, ove zvezde odgovor kriju,
kao da misle, da među njima tražim simpatiju.
Tako i ove noći, dok me Selena sa neba gleda,
svaka misao glavu žiga i mira mi neda.
Misli mi lutaju na one sjajne kose plave,
što joj ramena vitka, pokrivaju sa njene glave.
Kao slapovi u dolinu, oni se naniže spuštaju,
i glasno žubore u misli, koje me ne opuštaju.
Glasan je to žubor, gde se dodiruju njene haljine,
ne znam kako, ali njega čujem sa bilo koje daljine.
Tako jedna vitka deva plave kose,
uzrokuje da me svi plimni talasi nose.
Dok u oku ona iskru dijamanta čuva,
sa njome na tihoj vatri da me kuva.
Svo to čekanje razvilo je slutnju dugu,
umesto sreće ona pretvara se u tugu.
Zato ceo život, kao da se živi za jedan dan,
onda kada trenutak sreće postane poseban.
Sve to vredi za jedan tren, kada te zlatne vlasi,
zamrsiće se tamo, gde su moji topli plimni talasi.
Jednog dana sretnog, taj mali dijamant vredan,
postaće moj pitki izvor, da više ne budem žedan.
Vušković Nikola
