Категорија: Petar Savić

 

 

 

 

Док песму пишем

ослабио je ветар, лишће се утишало

и чује се само звук брода у даљини

који своје пристаниште тражи.

 

Време је застало

у бесконачности снова

и само нека звезда нова

далеко у свемиру негде се рађа.

 

Док песму пишем

сенке се играју жмурке

са светлошћу

у искривљеном простору

и понекад међусобно

не буду пронађене.

 

Сви људи су

безгрешни анђели,

Земља је рај,

и само по нека тамна душа

не буде излечена.

 

Док песму пишем

пролази зима,

сунце топлије сија

и само по која пахуља

остаје нетакнута.

 

Смисао се губи у бесмислу анализе

безбројних виђења структуре света,

али по која теорија постаје ми блиска.

 

Док песму пишем

у хаосу проналазим ред

и само по нека мисао

остаје нераспремљена.

 

Туга мирује у вакууму сећања

условљених емоцијама,

али само нова строфа може

организовати њихову складност.

 

Док песму пишем,

пролазећи кроз димензионалне

портале стварности и илузије,

отварајући нове хоризонте

старих резоновања,

организујем складност емоција

и почињем поново

пуним плућима да дишем,

лед у мени се отапа

док песму пишем.

 

 

 

 

 

 

Тумарање по хладним ходницима

смрзнутих, нескладних емоција.

Опет је спокој смењен крицима,

свакодневно прогања Еденска змија.

 

Да ли се то живот игра са нама,

Зашто нам га је дато тако мало ?

Једном комедија, а другом драма!

Да ли је судбини до свих нас стало ?

 

Како се борити с’ осећајем кривице ?

Како заташкати подмуклу тугу ?

Када на харфи попуцају жице

ни анђели не могу призвати дугу.

 

Верујем у Бога, из љубави, не из страха.

Зато му увек кажем све у лице,

у оним тренуцима кад останем без даха,

поплочаним путем кад кренем насумице.

 

Сви смо део пешчаног сата садашњости,

али свако зрно песка будућности

одзвања ехом прошлости.

 

Постојимо сад и овог трена.

Да л’ сутра ће бити к’о што било је јуче?

Између смене месечевих мена,

једна иста казаљка туче.

 

Та казаљка што секунде броји

и од њих године ствара,

што никад на месту не стоји,

неуморно наше животе убрзава.

 

О Часовничару дај ми своју моћ,

да зауставим казаљку у једном трену,

да увек будем део оних садашњости дивних,

и не останем у пролазном временском плену.

 

 

 

Поруши ту кућу сазидану од надања,

очекивања, нећкања и чекања.

Изгради нови темељ од дела,

одлучности и реаговања.

 

Избаци то смеће сумњи,

страха и слабости.

Посади цвеће  разумевања,

воље и храбрости.

 

Обриши замагљене прозоре свести

и прашину са полица праштања.

Испразни фиоке непотребних љутњи

и вишак ствари из ормара маштања.

 

Пронађи кутију лепих сећања,

стопи се са тишином спокоја,

пошаљи у заборав сулуди гнев

и не буди роб очаја.

 

Почисти стаклиће разбијеног огледала среће,

зашиј отпале дугмиће љубави и осећања,

очисти каменац љубоморе и зависти,

и испуни себи дата обећања.

 

И када изградиш тај нови дом,

стекнеш и кров мудрости који га чува.

Кров који стичемо онда

када нам више и није потребан.

 

 

 

 

У теби има много мрака,

али баш то ме и мами,

јер ти ниси као свака.

 

Ноћу кад останемо сами,

плени ме твоја необуздана страст,

под маском безазлености скривена,

твоје немирне усне као сласт,

и аура крилима палог анђела покривена.

 

Супротности што стварају целину

сјај и тама, сенке и светлост,

обожавам твоју мразну врелину,

стидљиву незрелост и смелост.

 

твоје уздисаје нежне, кратке,

твоје дланове снежне, глатке.

 

Опчињава ме пожар у твојим очима,

сањам га и гасим ноћима,

као вулкан врело твоје тело

за моје руке је магнет,

иако се опржим опет желим га цело,

не могу сузбити осећања налет.

 

И нека сачека цео свет

док си у мојим загрљајима!

Хоћемо ли се видети опет

или остаћеш ми само у сновима ?