
МАНГУП
Мангуп си,
битанга и слично…
Увек на своју руку,
стално у покрету,
на ветар личиш.
Савете не слушаш,
настојиш спровести лично,
сваку своју одлуку…
И тим се дичиш!
Добродошли!

МАНГУП
Мангуп си,
битанга и слично…
Увек на своју руку,
стално у покрету,
на ветар личиш.
Савете не слушаш,
настојиш спровести лично,
сваку своју одлуку…
И тим се дичиш!

БОЛИ, ПА ПРОЂЕ
Лептир је, лети… Пада киша, дави се у сопственом зноју, јеца. Не осећа више ништа, ни бол – ни жудњу, ни љубав – ни тугу, али њено присуство осећа. Свака ћелија несвесно осећа ћелије блиске и… Свашта још. Одједном пада… Литице грозне га лупају као боксер врећу за тренинг, постао је бубањ, камење га лупа, пуцају ребра, звони… Тону чари, па празнина… Буди се.
Ништа, Све је ко зна кад предвиђено и записано у неком непознатом, а величанственом гену земљу што окреће.
Школа. Крушевачка гимназија. Велики одмор. Девојке и младићи изашли у пространо двориште. Леп је, сунчан дан. Све девојке су лепе, младост је увек лепа. Младићи налећу… Као пчеле на мед. Боре се за најлепши цвет.
Станко Радовић и Ранко Митровић бацили су око на један цвет, прелепу Ружу Станојловић. А она је стала са Ранком и нешто чаврљјају. Кад их виде Станку се смркну небо и притрча им… Без пардона отпоче туча. Два овна на брвну. Око њих младићи и девојке, гледају и навијају. Судар…
Станку се помрачи свест. Пропаде у бездан. Неко је позвао хитну помоћ. Запишташе сирене…

МОМЕНАТ
У моменту загасном,
наслоњен на литице светлосиве,
дрхти блед, загледан у неповрат.
Малочас је испод букве
изустио збогом,
жедно чекајући слободу,
а сад, кајући се,
тоне у ништавило.
Самоћа ће очи да му ископа
поготком у слабине,
а крупне капи
потопиће га, слути.
Птица пролете и запева,
осветли очекивано,
па неста.
У моменту бледом и бедном,
стао је и сам блед и бедан,
уз девојку врелу
и прекинуо са собом…
А кад се окренуо и снашао,
видео је,
да му је сапутница жена,
за сва времена!
Проклео је све…
И будућност и младост и љубав,
а испало је да је живот
проклео њега.
ОКРЕТАЊЕ ТОЧКА
Копка ме то окретање точка,
под млазом неумитне истине…
Mада време је сад за преча посла,
мада време је за скидање паучине.
Овај свет пун је подвала,
пун је борбе за опстанак голи.
На сваком кораку још једна рана;
зашто ситог глад не заболи?
Илузије потону кад заискри беда.
Идеали склизну ко одјек гласа.
Нико нам слободу на поклон не да,
до слободе много је од крви таласа.
До слободе много је олуја,
а далеки и једини циљ опстанак.
Много тога нестане у вртлогу струја,
много тога човек задржи у себи.
Копка ме то окретање точка,
та неумитна коб судбине.
На крају се ипак све одмота,
нема никад бекства од истине.
ТИ СИ НАЈЛЕПША
Говоре ми да си лепа,
говоре ми да си бајна,
а ја главом одмахујем,
ти си душо моја тајна.
Ти си душо вулкан живи,
у твом телу оркан спава.
Због тебе судбину кривим,
због тебе ноћима не спавам.
Ти си најлепша, ти си најдража,
за тобом момци луде.
Ти си најмлађа, ти си најслађа,
са тобом рај нек буде.
Настави са читањем “ТИ СИ НАЈЛЕПША – Миле Ђурић & Љубодраг Обрадовић”

Аутор слике је Милан Бата Петровић
ТАЛАС
Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.
Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.
Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.
Поштовани посетиоци, драги песници,
Настављамо са избором песме године, овога пута за 2022. годину. Песме месеца у току 2022. године бираћу ја, а за месец август и децембар помагао ми је Драгојло Јовић. Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћу се трудити да бирам најбоље. Али, такође знам да је то само мој субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2022. године, почетком 2023. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2022. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2022. године прогласићемо 31. марта 2023. године. /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/
По мишљењу жирија са нашег сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ је песма:
Затим следе:
2. БАЛАДА О РАТНИКУ – место Јовица Ђорђевић;
3. место деле: – БРОД ЖИВОТА – Мирко Стојадиновић и – ЕХ КАД БИХ ОПЕТ ЗАПЛАКАТИ МОГО – Драгојло Јовић .
По гласовима посетилаца сајта ПЕСМА 2022. ГОДИНЕ су:
ИМА ДАНА – Весна Стојковић и БРОД ЖИВОТА – Мирослав Мирко Стојадиновић.
2. место – ПОГЛЕД У БЕЗДНО – Жељко Поштић;
3. место – У КАМЕН МИ МИСО УЛЕСАНА – Бранко Мијатовић.

Песме месеца децембар 2022.
Весна Стојковић
Посланица пријатељу – Војислав Илић
– глоса-
,, Има дана и часова кад те ништа не весели.
Када срце и не жали, и не љуби и не жели.
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди
Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
И ти не знаш у том часу, ни откуд је, ни шта значи?! ”
1.
ИМА ДАНА
Има дана кад ти ништа, у животу баш не иде.
Пријатељи и родбина, као да се тебе стиде.
У душу се твоју слутња, нека тешка тад усели.
-Има дана и часова, кад те ништа не весели.
Има дана када с болом, зору чекаш да осване.
У тешкоме уздисају, тражиш лек за своје ране.
Лелујаш се непрестано, к’о на ветру лист увели.
-Када срце и не жали и не љуби и не жели…
Има дана кад те стисне, к’о кљештима нека мука.
И треба ти тада само, пријатељска, нежна рука.
Хладан ветар ошине те, изненада ти застуди.
-Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди.
Има дана у животу, кад низбрдо све ти крене.
Пред очима к’о утваре, плешу старе успомене.
Кад пожелиш да побегнеш од стварности и од људи.
-Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
К’о гаврани сенке лете, црне мисли су у глави.
Покушаваш да пронађеш, у тренутку излаз прави.
Бол те сече посред срца, тако мучи те и тлачи.
-А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
Има дана кад останеш без пoлeта и без наде.
Неки немир обузме те, а срцу се бол прикраде…
Ветар дува са свих страна, осећаш да све је јачи.
-И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.
© Весна Стојковић
Pesma meseca novembar 2022.
Branko Mijatović
U KAMEN MI MISO UKLESANA
Samotnog me rasanila mis`o,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapis`o,
ali ova za najbolju slovi.
Šta je čovek i zašto se rađa,
smrt na njega pre rođenja čeka;
vazda muka k`o da se porađa,
od života čovek nema leka.
Za par truni radosti se živi,
gore – dole život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo k`o livadsko cveće.
Što sam rođen da k`o pesnik trajem,
da k`o klošar grobnog mesta nemam;
na stratištu zasijaće sjajem,
kostur što ga ja za večnost spremam.
Zasijaće celom srpskom rodu,
i svim inim časnim narodima;
što se borih njima za slobodu,
kad se zgodi zlo međ` neljudima.
Na mom grobu neće biti cveća,
jer znamen se meni neće znati;
niko meni neće palit sveća,
iak` mome rodu sve ću dati.
U kamen mi mis`o uklesana,
mis`o moja moćnija od mene;
ne moż`s učit, već je bogodana,
osim nje će sve živo da svene.
Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom, nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.
Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.
Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.
© Branko Mijatovic 2020. god.
Iz neobjavljenih rukopisa
ПЕСМА МЕСЕЦА ОКТОБАР 2022.

Jovica N. Djordjević
BALADA O RATNIKU
Tužni vetri probudiše zoru,
bezdan ječi gladan ljudskog mesa,
kišne kapi plešu po prozoru,
to zbog ljudi sad plaču nebesa.
Šta li radi moja verna žena,
dal’ u strahu oči su joj svele,
zbog zlih ljudi mlada ostavljena,
od brige joj kose pobelele.
Krhka hrabrost ustuknu pred strahom,
sa nemirom u srcu se bijem,
u grudima borim se sa dahom,
kako ljudsko biće da ubijem.
Zolje zuje k’o otrovne ose,
krvlju svojom zemlju natapamo,
mladi ljudi borbom se ponose,
a grobove sebi već kopamo.
Gledam mlada raztrgnuta tela,
posejana kao rodno seme,
po telu im pada slana bela,
dok im krvca ističe iz vene.
Kada zamru emocije snažne,
i porivi lažnih pravednika,
slaviće se sve pobede lažne,
bez poraženih, bez gubitnika.
Bože sveti ponizno te molim,
da ne bude nikad više rata,
da se vratim ženi koju volim,
da zagrlim rođenog mi brata.
Da milujem žuto klasje zrelo,
i na decu svoju nežno pazim,
da u zdravlju šetam svojim selom,
kad nedeljom u crkvu odlazim.
© Jovica N. Đorđević Настави са читањем “ПЕСМЕ 2022. ГОДИНЕ”

ДУВАЈ ВЕТРЕ
“Дувај ветре, јаче, јаче,
да не чујем срце како плаче”.
Има ли на свету овом Бога,
има ли прaвде, или како за кога.
Зашто патња срце да стеже,
ниси једини, другима је теже.
На свету овом милиони пате,
траже срећу, али никако да схвате,
да је само занос, њихова слобода,
да им је давно подметнута нога,
да се точак среће,
за њих не окреће.
На свету овом милиони пролазе,
моћни их у пролазу газе.
Траг остане, у срцу, у души,
дуне ветар, траг се распрши.
Настави са читањем “ДУВАЈ ВЕТРЕ – Љубодраг Обрадовић”

ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ
Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.
Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.
Песма је ту да нас обмане,
стварност је стварно сурова.
Песмом хоћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.
Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…
Настави са читањем “СВИМ ДАМАМА СРЕЋАН 8 МАРТ – ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ – Љубодраг Обрадовић”
НОВЕ
Долазе…
Илузију доносе.
Све је идила,
а осећај среће,
ко снег шкрипи!
Пролазе…
Шампањац самоћу гаси
и чепом погађа небо
да превари срце!
Надај се…
Биће некад боље.
Све је у лепоти душе,
која нађе сродну
да отплеше у поноћ
валцер који светове руши!