ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ
Песму ти љубавну, душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас си у песми само моја.
Песму ти срце, ноћас поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.
Песма је ту да нас обмане,
стварност је стварно сурова.
Песмом хоћу у снове одабране,
који зраче љубав без фолова.
Поезија је за душе усамљене,
поезија је за душе заљубљене,
поезија је занос за несхваћене,
поезија, за љубави ускраћене…
Поезија је и лек и отров,
ја сетне песме пишем одавно.
Kад ми кажу да сам песник лош,
ја их не слушам, наравно…
И ја ти песму љубави пишем,
уместо неостварених снова.
Данас те волим од себе више,
данас у песми поново си моја.
Песмом ти ноћас, срце поклањам,
иако пољубаца не беше.
Најлепше је док се само сања,
у песми сва надања се десе.
Поезија, за љубави ускраћене,
поезија, занос за све несхваћене,
поезија, све за душе усамљене,
поезија, оаза за заљубљене.
© Љубодраг Обрадовић
U onim delovima gde pišete o poeziji ste istakli baš za koga je poezija.
Poezija je i za srećne i za one koji skrivaju rane i od sebe samih.
Pesma je prelepa, zaista.
Sve mi se dopalo, ali najviše taj deo u kome ističete važne činjenice o poeziji.
I istinite nadasve.