Поштовани посетиоци, драги песници,
Настављамо са избором песме године, овога пута за 2022. годину. Песме месеца у току 2022. године бираћу ја, а за месец август и децембар помагао ми је Драгојло Јовић. Знам да је то тежак задатак, јер много је добрих песама и песника, али обећавам да ћу се трудити да бирам најбоље. Али, такође знам да је то само мој субјективан избор, и молим Вас да то имате у виду… Од најбољих песама по месецима у току 2022. године, почетком 2023. године жири Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и посетиоци сајта, свако за себе, одабраће песму 2022. године. Зато, читајте све предложене песме, гласајте и уживајте… Песму 2022. године прогласићемо 31. марта 2023. године. /Уредник сајта Љубодраг Обрадовић/
Песме месеца децембар 2022.
Весна Стојковић
Посланица пријатељу – Војислав Илић
– глоса-
,, Има дана и часова кад те ништа не весели.
Када срце и не жали, и не љуби и не жели.
Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди
Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
И ти не знаш у том часу, ни откуд је, ни шта значи?! ”
1.
ИМА ДАНА
Има дана кад ти ништа, у животу баш не иде.
Пријатељи и родбина, као да се тебе стиде.
У душу се твоју слутња, нека тешка тад усели.
-Има дана и часова, кад те ништа не весели.
Има дана када с болом, зору чекаш да осване.
У тешкоме уздисају, тражиш лек за своје ране.
Лелујаш се непрестано, к’о на ветру лист увели.
-Када срце и не жали и не љуби и не жели…
Има дана кад те стисне, к’о кљештима нека мука.
И треба ти тада само, пријатељска, нежна рука.
Хладан ветар ошине те, изненада ти застуди.
-Кад овлада мрачна пустош у дубини твојих груди.
Има дана у животу, кад низбрдо све ти крене.
Пред очима к’о утваре, плешу старе успомене.
Кад пожелиш да побегнеш од стварности и од људи.
-Кад ти поглед бесмислено, у далеке равни блуди.
К’о гаврани сенке лете, црне мисли су у глави.
Покушаваш да пронађеш, у тренутку излаз прави.
Бол те сече посред срца, тако мучи те и тлачи.
-А тежак се отме уздах и чело се твоје смрачи.
Има дана кад останеш без пoлeта и без наде.
Неки немир обузме те, а срцу се бол прикраде…
Ветар дува са свих страна, осећаш да све је јачи.
-И ти не знаш у том часу ни откуд је, ни шта значи.
© Весна Стојковић
Pesma meseca novembar 2022.
Branko Mijatović
U KAMEN MI MISO UKLESANA
Samotnog me rasanila mis`o,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapis`o,
ali ova za najbolju slovi.
Šta je čovek i zašto se rađa,
smrt na njega pre rođenja čeka;
vazda muka k`o da se porađa,
od života čovek nema leka.
Za par truni radosti se živi,
gore – dole život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo k`o livadsko cveće.
Što sam rođen da k`o pesnik trajem,
da k`o klošar grobnog mesta nemam;
na stratištu zasijaće sjajem,
kostur što ga ja za večnost spremam.
Zasijaće celom srpskom rodu,
i svim inim časnim narodima;
što se borih njima za slobodu,
kad se zgodi zlo međ` neljudima.
Na mom grobu neće biti cveća,
jer znamen se meni neće znati;
niko meni neće palit sveća,
iak` mome rodu sve ću dati.
U kamen mi mis`o uklesana,
mis`o moja moćnija od mene;
ne moż`s učit, već je bogodana,
osim nje će sve živo da svene.
Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom, nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.
Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.
Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.
© Branko Mijatovic 2020. god.
Iz neobjavljenih rukopisa
ПЕСМА МЕСЕЦА ОКТОБАР 2022.
Jovica N. Djordjević
BALADA O RATNIKU
Tužni vetri probudiše zoru,
bezdan ječi gladan ljudskog mesa,
kišne kapi plešu po prozoru,
to zbog ljudi sad plaču nebesa.
Šta li radi moja verna žena,
dal’ u strahu oči su joj svele,
zbog zlih ljudi mlada ostavljena,
od brige joj kose pobelele.
Krhka hrabrost ustuknu pred strahom,
sa nemirom u srcu se bijem,
u grudima borim se sa dahom,
kako ljudsko biće da ubijem.
Zolje zuje k’o otrovne ose,
krvlju svojom zemlju natapamo,
mladi ljudi borbom se ponose,
a grobove sebi već kopamo.
Gledam mlada raztrgnuta tela,
posejana kao rodno seme,
po telu im pada slana bela,
dok im krvca ističe iz vene.
Kada zamru emocije snažne,
i porivi lažnih pravednika,
slaviće se sve pobede lažne,
bez poraženih, bez gubitnika.
Bože sveti ponizno te molim,
da ne bude nikad više rata,
da se vratim ženi koju volim,
da zagrlim rođenog mi brata.
Da milujem žuto klasje zrelo,
i na decu svoju nežno pazim,
da u zdravlju šetam svojim selom,
kad nedeljom u crkvu odlazim.
© Jovica N. Đorđević Настави са читањем “ПЕСМЕ 2022. ГОДИНЕ”