Категорија: Ljubodrag Obradović

Аутопортрет Добрице Максимовића

ДОБРИЦА

Добрица добро поклања…
Сликама својим спокој даје
и делић свога неисањаног сна,
у машти пролазника да траје!

А камен ко камен, тајне скрива!
Уметност годи и машту и телу.
Осмех слика напаћеном прија,
док упија идилу у сликама успелу.

И није било потребно тупити зубе,
светлост душе из слика сад зрачи.
Сви које ока трептај понесе,
знаће: ту љубав ведри и облачи!

А све на крају испадне тако просто,
кад историја будућности пресуди.
Котрљао се низбрдо за животом,
сад пред њим клањају се људи!

Добрица добро поклања,
данас кад похлепа влада светом.
И тражи излаз из таквог стања,
трагајући за сопственом планетом.

Добрица немиром пали васиону,
горе бакље вечности ко на длану…
Све се учини за љубав праву,
ону што мирише на брескву рану.

Настави са читањем “ДОБРИЦА – Љубодраг Обрадовић”

ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА

скривен од зла
у гори Мојсињској
одувек блиста
и доноси спокој

за уморне хлад
за жедне искуство
души вечну младост
телу ново чувство

све воду некуда теку
мисао срце леди
а онда истекне у реку
која копрену избледи

 иза гора лелуја Морава
кривинама мир да разлије
немире заувек успава
и прошлост оку открије

осмеси посребрили шуму
слобода изгледима млади
и пратећи звезду свету
усијане откровењем хлади

Настави са читањем “ВРЕЛО СВЕТОГ ЈОВАНА – Љубодраг Обрадовић”

Љубодраг Обрадовић

БЕСКРАЈ

Небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а земљи приговара,
дух генија који рајска врата отвара,
а колоне прогнаних у сећању гнезди.

Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања!
Са судбином нема погађања,
у вечност одвезоше га небеске чезе!

Најбоље сања и никад се не умара,
звезде далеке у космосу док трепере.
Србија одавно кожу на шиљак бере,
али моћнима никад врата не отвара.

Еј Милићу, од поносне Мачве,
у Крушевцу ти је смирај душе!
Снове не могу зликовци да ти руше,
ни идеју свету, кад је четка зачне!

Тихи огањ разумом клија,
светли ореол слика прошлости!
Оног ко га у срцу угости,
вечност ће истином да опија!

Настави са читањем “БЕСКРАЈ / Милићу од Мачве/ – Љубодраг Обрадовић”

Љубодраг Обрадовић говори своју песму:

СВЕТЛОСТ

као да светли…
нада исконска
срце у дамарима
чежња у трептају
све што су рекли
у излозима

као да светли…
прошлост у играма
љубав у заносу
сећање у фрагментима

као да светли…
суштина на дохвату
идеал у провалији
излаз у безизлазу
стабилност у магновењу

као да светли…
космос паралелних светова
сјајем вечности у трену пролазном
и душу окачену на струји ветрова
боде иглама немира
који односе у бесмисао
трње стoлeтних глогова
забаданих у срце чемерно

као да живим
очекивано пропадање
сенке из разбијеног огледала
док скупљам шарени
калеидоскоп
исцурелог детињства…

а светли …
љубав у сећању
срећа у изгледима…

ипак светли…
испод облака
и свест и светове обасјава
светлост од стихова
и музике у сликама

© Љубодраг Обрадовић

ПС: Ево шта је пре читања своје песме изговорио Љубодраг Обрадовић.
Настави са читањем “СВЕТЛОСТ – Љубодраг Обрадовић”

НЕ ГЛЕДАЈ…

Не гледај око себе,
сви имају своја посла.
Паука који мрежу плете,
мува скупо ће да кошта.

Не гледај друге,
својим путем крени.
Отпевао си своје. Сад туге
за појас задени.

Не закерај,
нема више идеала.
Све има почетак и крај,
знаш, ниси будала.

Настави са читањем “НЕ ГЛЕДАЈ – Љубодраг Обрадовић”

МОЈА ЈЕ СЛАБОСТ

Моја је слабост
од непознатог страх
и занос да желим радост
и кад је у животу крах.

Оклизнем се, падам…
Опет свиће зора…
Живот је тако кратак,
као одсјај метеора.

Сад дашак ветра
хлади ми чело
од силних жеља
сво узаврело.

Сад сан је
слатка обмана…
Можда још неког
пече моја рана?

Ха! Ником не смета туђи бол.
Свако дрхти за свој грош!
Свако од нас горд је и охол,
за себе лорд, за друге олош.

И тако живот струји,
венама теку снови.
Увек кад сам у олуји,
сањам почетак нови.

Докле? И нада има свој крај.
Док сањам светлост небеску,
бојим се да ме не сагори тај сјај,
да не направим животну грешку.

Моја је слабост
жеља свет да мењам,
а за сопствени излаз,
мост још немам…

Настави са читањем “МОЈА ЈЕ СЛАБОСТ – Љубодраг Обрадовић”