НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ – Љубодраг Обрадовић

Љубодраг Обрадовић говори своју песму 1975. г. Забележено на магнетофону.

НАПОЉУ КИША ЛИЈЕ…

Напољу киша лије
плава ко моја сета.
У души киша лије,
а нада лебди у ваздуху.

Ја не знам чиме то
кидаш моје мисли
и не знам
који враг ме уз тебе лепи,
али сад,
док киша лије
и пуцкета шаторско крило
на дотрајалом камиону,
мислим на тебе и себе
и комбинације.

Моји потези су незграпни,
моји поступци очајни.
Дављеник се за сламку хвата,
а мени пена смета,
ја не видим сламку.

А напољу киша лије
плава ко моја сета,
зелена ко моји идеали.
Много је на свету очајника,
море је мени сличних,
море плаво…

Али има и супротности.
Има срећних очајника,
има глупих срећника,
свега има.
И плаве кише и зелиних идила
и наде, свега има.

Напољу киша лије-
добош над главом,
у души киша лије-
добош у глави.
Мисли су осице,
трутова нема.
Деца су гладна.
Стењу жене.
Око олтара,
босоноги цвиле
док поп
кандилом маше.

Ти си побожна,
старомодна,
очајна.
Цео свет да гледа,
а глас до мене
да не долети.
У ствари,
иза јеле ја ћу бити.

Нећу да се светим
док киша лије
плава ко моја туга.

Човеку се радо
иза леђа смеју…
Док се он нада и тоне,
док плива и дави се,
сви би да га потопе.

Мени не треба друга,
ја нећу бољу.

Сусрети на острву,
палме и слично.
Јасни видици
и помешана осећања.
Ништа необично,
само кап
У мору истих судбина.

Глава кошница,
тело сојара,
пут мрачан.
Тврдоглаво магаре
на циљу.

Напољу киша лије,
модра ко моја сета,
а у грудима срце бије,
као да си ти најлепша
и најбоља,
као да си ти једина
цура света.

Напољу киша лије,
зелена ко моји идеали,
у души киша лије,
а нада лебди у ваздуху,
птице је носе.

Огромне птичурине
судбину над главама носе.

Надања и страдања,
падања и пропадања
и мало светла на истоку,
после кише плаве
и плаве сете.

Огромне птичурине
судбину носе..
Носе…
А не стижу…

© Љубодраг Обрадовић