МОЈА ЈЕ СЛАБОСТ
Моја је слабост
од непознатог страх
и занос да желим радост
и кад је у животу крах.
Оклизнем се, падам…
Опет свиће зора…
Живот је тако кратак,
као одсјај метеора.
Сад дашак ветра
хлади ми чело
од силних жеља
сво узаврело.
Сад сан је
слатка обмана…
Можда још неког
пече моја рана?
Ха! Ником не смета туђи бол.
Свако дрхти за свој грош!
Свако од нас горд је и охол,
за себе лорд, за друге олош.
И тако живот струји,
венама теку снови.
Увек кад сам у олуји,
сањам почетак нови.
Докле? И нада има свој крај.
Док сањам светлост небеску,
бојим се да ме не сагори тај сјај,
да не направим животну грешку.
Моја је слабост
жеља свет да мењам,
а за сопствени излаз,
мост још немам…
© Љубодраг Обрадовић
(Прочитано: 109 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.279.918 пута)
Песма са јаком поруком:
Сујета! Да, сујета која нагриза као рђа жељезо. Због тога се објективно претвара у субјективно, црно у бело и обрнуто…
Па размислимо, уважене колегинице и колеге, куда нас то води.
Љубо, честитке за ову песму!
Da Branko, svi smo ponekad slabi. Ima jedan stih:
Trag ostane u srcu u duši,
dune vetar, trag se rasprši…
Pa pesnici nisu mnogo sujetni. Pevačice su mnogo gore.
Pevacice su mnogo gore.