БАЧИЈЕ
Једном се тако реших да кренем
код свога деде старог пастира.
Зажелех одједном врућу проју,
уз мало доброг овчијег сира
Спаковах храну у малу торбицу,
обукох дебели зимски капут.
На главу ставих велики шешир
и кренух уз стрм и смрзнут пут
Дуго сам тако стазом ишао,
дивио се гранама пуним иња.
Најзад стигох на врх брда,
преда мном пуче долина дивна.
Почех да силазим доле низ брдо,
кроз густу шуму. снежни лом…
На пољаници поред потока,
угледах дедин мио дом.
Као да ме је видео кроз прозор свој,
мој деда стари изађе тада.
Одкуд ти, рече он весело,
кад ова гадна зима влада.
Био је то весео сусрет,
деда је био радостан и чио.
Стално се некако чудно смешкао
и стару жуту ракију пио.
Било је овчијег сира и вруће проје,
пршута старог годину дана,
кајмака масног, врућег млека
и велика вешалица, сува и слана.
Дан је прошао као трен један,
не осетих кад време брже прође.
Ноћ се тамна лагано спустала,
помислих да назад треба да се пође.
Спаковах ствари, обукох капут,
учврстих велики шесир на глави
и хтедох лагано пут куће поћи,
кад ми се деда одједном јави.
Остани овде, не иди доле,
ноћ је сада, планина ћути.
Урлају вуци незасити,
а снегом затрпани сви су пути.
Застадох мало, размислих мудро…
Разумех добро дедине реци.
Остаћу овде, помислих тада,
по дану и пут знам пречи.
Легох на кревет од папрати меке,
мисли ми одлуташе на сутрашњи дан.
Слушајући умилну фрулу дедину,
несвесно утонух у блажени сан.
© Драган Ћирковић
