ДЕЦЕМБАР 2020
Пратим звиждук ветра негде из даљине
коса ми се диже од реског цијука,
гола грана брезе у прозор удара,
пажњу ми ремети звоњава олука.
Невреме се спрема пас и мачка ћуте
склупчани у старој гајби од банана,
зима се примиче оџаци фурљају,
вирус нас ремети већ годину дана.
Гледам своју децу и питам се: Боже,
како издржати а не заплакати,
кад ми душа вапи да их јако стиснем
и загрлим као што би свака мати!?
Ретки пролазници ћутке прошетају,
блискост забрањена корона нас вреба
и од првих комшија готово удаљи,
жељне света више него коре хлеба!
У четири зида живот самотњачки
на силу водити не изгледа лако,
младост тражи своје старост исто тако
без маске на лицу не иде никако.
Децембарска задња недеља истиче
јелке светлуцају окићен град ћути,
ту и тамо врапчић весели наврати
о групној прослави ни да се наслути.
Од године старе сви се опраштамо
али се невољи крај још не назире,
под ногама лишће место снега шкрипи
депресивно време у поре продире.
(C) Анђелија Недељковић Петровић
ЉУЉАШКА НА ШТАПУ
Пребира срце пречице детињства
свесна да је коров тамо набујао,
из дубине душе оживе сећања
као да је тамо онај живот стао.
Наиђу тренуци изникну пелцери,
зажубори живот и без жуборења,
видим оно дете као да неког тражи
али ми се не да рећи: довиђења!
Да ме чује моја драга дечурлија
шта би рекли него: бако, немој тако,
ако ти је она сека непозната –
зашто јој у песми не приђеш полако?
Ех када би могло ићи све по мери
и када ме бриге освоје до гуше,
у једној руци штап друга залуд маше –
та је сека можда, фењер моје душе!?
Живот из комада мора се крпити
осим носити ради ћеле капу,
али зато међу децом бити дете –
бићу ако треба љуљашка на штапу!
Јер мој штап је мени најближи сапатник
и да припомогне и да ме наљути,
а кад сунце гране и сезона шетњи –
сматрам и брижан ће моћи предахнути!
ДОЂЕ ВРЕМЕ КРЕНУ СУЗЕ
Далеко од родног краја сетне душе све ме дира
на ситници безначајној ухвати ме носталгија,
као например пожутела сачувана два папира –
и на њима пар цртежа дотрајалих већ капија.
На једној је кров очуван, другу стара шљива држи,
летве као ткани ћилим из прастаре добре приче,
браве празне без кључића окићене пиревином –
тугаљиво све изгледа, а опет за рукав вуче.
Празно срце тражи себи мрву снова давних дана,
нема више мајке Зорке, нити мени: мила ћери!
Увела је задња ружа њеном руком засађена,
све што скупим ништа цело, а опет се срцем мери!
Далеко од родног краја сетне душе све ме дира,
и степеник од камена и шпоретак без фуруне,
и жуте дуње као дукат својом руком неубране –
миомирис вредног плода, осуђеног да иструне!
Од парчића свог живота годинама душа моја,
мост љубави зидала је према своме завичају,
дође време крену сузе не замери добри свете –
јесен мог живота није пролеће у мају!
(C) Анђелија Н. Петровић