ТАМО ЊИМА
Ви сте поново ту.
Људи без људскости
Пастуви без мушкости.
Ви што вас је судбина
На зидове моје излијепила,
Ко излизану прошлост
На издисају вашега вијека
Питате о чему и коме пишем.
Не пишем више о муци,
О крви са вратова прекланих
И куки о ребра закаченој живој,
Не пишем , не смијем.
Не пјевам у гудала крива дурмиторска
Ни Ловћен ми не знам гдје спава,
Све што сам знао,
Да знам не смијем више,
Зар сву ову крв
Што је у потоке слисте,
У расход приказасте,
Ви исти , што крст не знате како изгледа
Што ми очи
Воском натописте
Па вас губава губа из душе изједа,
Што се на беду и јад наклописте
Усана модрих а ума блиједа
Не пишем ни о чему више,
Написало се само.
Миомир Мики Јовановић