ПЕСНИЧКА СУСРЕТАЊА ПоезијаСРБ април 2026.

ПЛЕС ВЕТРА

Кад ветар прође кроз моје мисли,
оно што остане је песма тиха.
Свака реч је кап воде,
која храни жедну земљу душе.
Ја сам плес ветра у мраку,
што се не види, али осећа.
Тамо где је тихо, тамо сам ја,
слободна, и без граница.

Пред нама је друга књига поезије Бојане Петковић из Лапова ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА. Књига није обимна по броју страна, али је по својим књижевним дометима значајна и незаобилазна. Њена вредност не лежи у квантитету стихова, већ у хируршки прецизном изразу којим ауторка мапира унутрашње пределе. Својим модерним, кратким и огољеним стихом, она успева да материјализује оно најсуптилније у човеку, доказујући да права поезија не долази из обиља речи, већ из храбрости да се тишина претвори у смисао.

Ова књига има 5 циклуса: РАЗЛОМЉЕНА ОГЛЕДАЛА, СЕНКА, ТИШИНА ИЗМЕЂУ РЕЧИ, ТРАГОВИ НЕИЗРЕЧЕНОГ и КРХОТИНЕ ЉУБАВИ. Ја ћу из сваког циклуса изабрати и цитирати по једну песму, зато што имам такав приступ у писању рецензија и зато што су све песме кратке и језгровите, па ћете тако и Ви, поштовани читаоци, моћи да имате лакши увид у то шта је песникиња хтела да нам поручи. Данас је тренд да се у савременој српској лирици пишу кратке, јасне и промишљене песме, па је и Бојана у свом приступу савремена и јасна.

Ова књига почиње циклусом РАЗЛОМЉЕНА ОГЛЕДАЛА (што је ауторки послужило и за визуелни изглед корица) и песмом: ПЛЕС ВЕТРА.
Ова песма је одличан избор за отварање збирке јер делује као поетски манифест – она нам говори како песникиња види себе и свој стваралачки процес. Песма „Плес ветра“ истражује однос између спољашњег надражаја (ветар) и унутрашњег одговора (тиха песма). Главна тема је неопипљивост бића и слобода која долази кроз стваралаштво. Кључни мотиви и симболи у песми су:

·    Ветар: Представља инспирацију или мисао која је нестална, али покретачка. Он „пролази кроз мисли“, чистећи све сувишно и остављајући само суштину – поезију.
·    Вода и жедна земља: Метафора речи као „капи воде“ која храни „душу“ сугерише да је писање за ауторку егзистенцијална потреба. Без стварања, унутрашњи свет остаје сув и пуст.
·    Мрак и тишина: Ови мотиви овде немају негативну конотацију. Напротив, мрак је простор у којем се биће најбоље „осећа“, а тишина је место где станује права слобода. Песма је писана слободним стихом, што је потпуно у складу са мотивом ветра који је „без граница“. Ритам је умирен, готово медитативан. Кратке реченице доприносе утиску јасности и искрености. Ауторка се идентификује са самим покретом („Ја сам плес ветра“). Она не тежи томе да буде виђена („што се не види“), већ да буде доживљена. Порука је оснажујућа: права снага и слобода леже у ономе што је невидљиво оку, у интуицији и тишини.

Ова песма уводи читаоца у свет суптилне лирике. Млада песникиња не виче; она шапће, али су њене речи „капи“ које имају тежину. Она вешто користи елементе природе како би описала апстрактна стања духа, што указује на зрелу рефлексивност.

У другом циклусу СЕНКА издвојио сам песму:

Фасцинантно је како песникиња лоцира емоције у телу. У песми НОЋ У ПЛЕКСУСУ, бол и неречено нису апстрактни – они притискају „испод кључне кости“, као „прст у месо“. То је врло модерно и снажно; емоција престаје да буде само идеја и постаје физичко искуство.

У следећем циклусу ТИШИНА ИЗМЕЂУ РЕЧИ издвојио сам песму:

Песникиња јасно види да у животу људи често постоје стања кад се речи не изговарају, већ се једноставно осете и доживе иако питања нема. Схвати се оно што виси у ваздуху. И ја сам то схватио у својој песми ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ МИ ГОВОРИ. У четвртом циклусу ТРАГОВИ НЕИЗРЕЧЕНОГ одабрао сам песму:

Увек је дилема на коју ће страну човек (или жена) поћи. Одлука застаје на самом рубу гласа и тренутка. И тако мало нас дели од изговора да од промишљеног одустанемо. У малом броју речи, тако велика мисао, која је у ствари у стварном животу тако често пред нама.

И у петом циклусу КРХОТИНЕ ЉУБАВИ, који је и последњи у овој књизи, одабрао сам песму:

У песми ЉУБАВ КАО МАТЕРИЈА јасно се види да је ауторка свесна чињенице да љубав није ваздух, није бескрај, није нешто имагинарно, неухватљиво, већ је нешто стварно, што се хаба и троши, али је ипак трајни смисао и носи више светлости од свега што нас окружује.

Наслов књиге ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА је сјајан! Сугерише да ауторка свет и себе не посматра као целовиту, већ као мозаичну слику – састављену од тренутака, емоција и управо оних „честица“ које ветар разноси у првој песми. Тако наслов књиге ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА сада добија пун смисао – ово су заиста крхотине унутрашњег огледала које, иако су фрагменти, заједно чине врло јасну слику једне сензибилне, дубоке и помало меланхоличне душе. Кључне тачке у овој књизи су: тело као географска карта емоција, тежина нереченог (мотив тишине и фиока). У  неколико песама („Писма која нисам послала“, „Унутрашњи свет“) провлачи се мотив онога што се чува за себе. Фиока са не адресираним писмима је сјајна метафора за интиму коју ауторка свесно бира да је не подели са светом. Она „не треба гласну публику“. Њена искреност није екстравертна; то је тиха искреност која се дешава у четири зида сопственог бића.

У овој поетској књизи, која је у ствари ауторкино промишљање о животу уопште, па зато и о љубави која је једна од суштина опстанка самог живота, присутна је и демистификација љубави. Песма „Љубав као материја“ је можда и најзрелија у овом низу. Она бежи од романтичарских клишеа (ваздух, бескрај) и дефинише љубав кроз трошност и хабање. То је храбар потез – признати да је љубав материјална и коначна, а ипак вреднија од свега што је „нераспадљиво“.

У песми ОГЛЕДАЛО ПРЕД ЗОРУ ауторка се суочава са губитком идентитета („више нема лица“). Она је неко ко је носио „туђе терете“, што указује на велику емпатију која је исцрпљујућа. Постоји та сенка умора у песмама, али и пркоса – она бира да буде „сенка која још није одлучила“.

Њена поезија је лирика стања, а не догађаја. Она не описује шта се десило, већ шта је то „дешавање“ оставило у њој. Реченице су јој кратке, огољене, без сувишних украса, што само појачава утисак искрености из наслова. ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА није књига која жели да задиви великим речима, већ књига која жели да вас дотакне тамо где је најтише – у оном плексусу где сви чувамо своја не адресирана писма.

Ауторка Бојана Петковић, која је млада песникиња, којој је ово друга књига поезије, јасно је показала и изказала свој таленат јер су њене речи (и самим тим и њена поезија) „теже од папира и тише од одсуства“.

Њени стихови о којима ће се размишљати свакако су:
·    „Ја сам плес ветра у мраку, што се не види, али осећа.“
·    „Љубав је била материја што се троши… а ипак је носила више светлости.“
·    „Тамо где речи не досежу, живе боје које не бледе.“

Поезија је ту да нас њена светлост обасја и оплемени. Нису узалуд познати писци говорили да ће поезија (и лепота) спасити свет.  И показати нам пут којим ћемо корачати. Бојана Петковић у томе успева и зато Вам топло препоручујем њену књигу ИСКРЕНОСТ У ФРАГМЕНТИМА. И ако је у фрагментима ипак су искреност и то сазнање истине, путоказ за опстанак света!

Љубодраг Обрадовић