Категорија: A – LJUBAV I VINO

Кад љубав милозвучно пева – Снежана Марко-Мусинов

Кад љубав милозвучно пева

На недрима мисао тихо заспива,
привлачи емоцијом сличну њој
не би ли је чврсто уз њу прикачила
да појача племенитог мира жељени ток,
не подиже пулса узаврели скок
у жељи да живот лепотом смири,
а с немирима толики су свакодневни додири.

Љубав кад унутарњом снагом тело обори
учесници су лични добротвори
и једно другом значе много,
не треба потпис, фирма, лого…
Чини се да је све на свом месту
љубав кад испевава своју константну песму
узбуђењем великим врло честу.

У башти љубавној цвећа благослов,
осетиш парфемских нота савршен спој
а да се не окренеш тражећи укус
твој или мој, све ти је драго,
не успева да ти умовање омете свако
и мисли скрене баш као кад био си дете;
време – пуно сете, таман да спознаје узлете.

Све чари света обједини љубавна комета,
постајеш лепши и бољи у својој основи,
лакше се кроз неизбежне проблеме крећеш,
уместо сунца сам жаром свићеш,
мили ти се свако ново устајање, изналажење,
кроз непознато пробијање, сазнавање,
узимање и благовољно давање

Настави са читањем “Кад љубав милозвучно пева – Снежана Марко-Мусинов”

ВОЛИМ, АЛИ ВОЛИМ И ВИНО – Живота Трифуновић


ВОЛИМ, АЛИ ВОЛИМ И ВИНО
 
Веома је чаробна та капљица,
нема оног ко може да јој одоли.
Па зато свако ко пије румено вино,
уме страствено да љуби и воли.

Фараони, краљеви, обичан народ…
пили су га давно, још некада.
На свечаностима, слављима, гозбама…
са апетитом се пије и сада.

Најчешће га пију мушкарци,
али радо се њиме сладе и жене.
Вино је тајанствени напитак,
са успехом љубавне емоције покрене.

Покреће енергију, даје снагу, срећу…
разгони бригу, невољу и тугу.
А ако се баш претера у пићу, заборавићеш,
коју волиш. Ону прву или неку другу.

Најбоља се вина праве од грожђа,
за квалитет је потребно искуство и знање.
Уколико се пије умерено, до границе,
не можеш доћи у непријатно стање.
Настави са читањем “ВОЛИМ, АЛИ ВОЛИМ И ВИНО – Живота Трифуновић”

ОДА ПЕСНИКУ – Љиљана Марјановић

ОДА ПЕСНИКУ

 

Иде Сретење, а развигорац
По долини устоку пуди
врбе пуцају покрај реке
и сва се природа из сна буди.
С Јастребца, Гоча, Жељина
Чак са Гледића и Копаоника
Дозива вила једна другу
Надахнуће бацају на песника.

А песник, то ти је посебан сој
У њему живи стотину лица:
Човекољубац и правдољубац
Боем, разбарушена луталица.

Тај ти ни мрава никад не згази
Воли и свако живо биће пази
Пати због сваке дечје сузице
Сломљеног крила неке птице.

У стиху он види смисао,
своје послање
Он скупља књиге, колеге драге
То је његово сво имање.

Кад оде песник и представи се
Да Богу задњи одговор да
Господ га пита: ” Како си трошио таленте своје
што сам их теби дао на дар?”

Ја сам, Господе, уместо њива, башта, ливада
Орао људска срца тврда
Твоје запуштене винограде
И у њих сејао семе доброте, истине, правде.

Тешко је ницало, тешко се примало,
Али где на плодно тло паде
По твоме логосу
“ближњега свог ко себе самог”
Израсла богата жетва љубави, вере и наде.

Погледај доле, Господе благи
Ено их заједно, дружина моја
Ниже стихове, строфе и риме
Пева и плаче, славећи твоје име.

У славу Трифуна свеца
Данас му песме дају на дар
Један им инок у госте дошао
Донео срце лицитар.

“Аксиос! Достојан!”, рече Господ
Руком показа на рајски врт
Иди, ту ти је Сава, Николај
Његош, Десанка, Јован, Добрица…
И оде песник блистава лица,
Још једно зрно бројаница.

У царском граду строфе се нижу
Љубав се сеје и жање
Уз чашу руменог вина
На многа лета!
Где год били стихове везли
И пили вина
Још много дугих година!

Настави са читањем “ОДА ПЕСНИКУ – Љиљана Марјановић”

КАП ВИНА – Данијела Јевремовић



КАП ВИНА

Сачувај успомену на мене
Кад виногради озелене
И заплави се грожђе,
А чворци се сјате
У предвечерје на гозбу
Међу чокоте.

Као сваки песник
Волела сам вино и песму
У машти летела ко лептир
Са цвета на цвет
Кроз пурпурни свемир.

Мој свет је био саткан
Од птица и неба
Капљица кише на тамјаници
И росе у трави где су маслачци.

Мене је било међу свицима
И промрзлим голубицама
Међу поноћним свирачима
По заспалим улицама.

Вечити боем са срцем срне,
А снагом вучице
Ја сам корачала кроз трње
Са душом огољеном међу људе.

И никад се нисам бојала
Осим за тебе и мене
Да нас не прогута време
И живота претешко бреме.

Моје друго име било је љубав
У коју сам веровала
Да је као вино што старија
То и трајнија и постојанија.

Данас када си далеко
Чини се све је било Месечева варка
Песникова фантазија,
пролазна илузија.
Једна кап вина на уснама
И један трен међу звездама.

Можда је вечност само за Богове…

© Данијела Нела Јевремовић

Настави са читањем “КАП ВИНА – Данијела Јевремовић”

SARINO PISMO -Marina Adamović

Dragi moj
pišem ti pismo samo da znaš
kako te čekam iako prođe
više od šest stotina dana
Sećaš se
prvi put si me pozvao očima
da uđem u njih
pa zagrlio trepavicama
Osetila sam
pogled ti ima moć dragog kamena
boju cveta
sigurnost Plavog anđela
Od tada
nismo se rastajali već
zenicama pričali
one su često suzama pevale.
Dragi moj
dok pišem ovo poslednje pismo
kraj mene raste biljka
od tvoje krvi pod zvezdama
Dok se ne vratiš
negovaću je osmesima
tvojim beonjačama
ako se ne vratiš
znaću gde si, najdraži .

ТАЈНА – Милица Мирјанић


ТАЈНА

За тебе нико неће знати.
Остали,
можда си ми само најбољи друг био,
али си увијек био ту када ме је нешто забољело.
О нашим сновима само ми знамо,
и мјесто састанка траг,
нашу чежњу само ми познамо,
не знаш, колико си ми био драг.
Несклад наших трептаја, ствара нови сјај,
сваки његов поглед упућен мени,
ствара нови доживљај.
Тропске кишне шуме и пејзаж зеленила,
сами, ти и ја,
ни за шта, то, не бих замијенила.
Док, на обали… гдје шкољке сан уморан хвата,
узбуркани таласи дочаравају усамљеност нашу,
новоотворено вино и чаша уз чашу.
Смијех и суза шума,
самоћа и прашума.
Спајала нам је руке усамљеност та,
или падање мрака,
ко зна?
Сами, ти и ја,
нешто нас топло опија,
да ли је у мени срећа или болна истина,
да је ово све неистина.
Желим да сједимо заједно и
гледамо правац обзорја,
сами, ти и ја
до новог праскозорја.

Настави са читањем “ТАЈНА – Милица Мирјанић”

ЉУБАВ И ВИНО – Јован Даљевић

ЉУБАВ И ВИНО

Љубав се никада не спозна,
У данима вртоглавог живота,
Бродоломе прави и истину дозна,
Ашикује док је присутна лепота,
Види када крај дана сунце смота.

И… онда се отвара боца вина…

Види срце да је душа отишла далеко,
И само мисли како је у срцима преко,
Не може се више од судбе крити,
Одлучује чврсто вино љубави испити.

© Јован Даљевић, Челарево

Категорија: Одрасли песници

ГУТЉАЈ ИСТИНЕ – Кристина Ђукић

ГУТЉАЈ ИСТИНЕ

Древног пророчанства стигао је глас
Горак као судба што је.
У стаклено се сместио дно
Те о вечним силама тихо говораше:

Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.

Немирна је душа од сазнања постала
Те попуни чашу лажима новим.
Али залуд беше такав труд
Глас из даљина једнако говораше:

Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.

Борити се стаде душа наивна и млада
Па испијено би и последње зрно среће.
Хладну је мисао огрејала нада
И ледник у грудима тихо рече:

Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.
Настави са читањем “ГУТЉАЈ ИСТИНЕ – Кристина Ђукић”

МЛАДО ВИНО – Првослав Пендић Пенда

МЛАДО ВИНО


Авлија мирише на младо вино,
Са старе крушке детлић се чује,
У бачвари претаче вино фино,
Детлић не мари, по крушки кује.

Нека благота обузима тело.
То само младо вино може,
Да на вино замирише село.
Откуцаје срца с детлићем сложе.

По плоту висе вргови рујни,
Под стрехом дрема паприка црвена,
На црепу чуваркуће, цветови бујни
И све мирише на стара времена.

Кратак је дан за лепоту ову,
Уз златну јесен и њене моћи,
Кад детлић заћути, па чујеш сову
Са драгом женом и младим вином
Најлепше су златне јесење ноћи.
Настави са читањем “МЛАДО ВИНО – Првослав Пендић Пенда”