Аутор: Miloje Đorđić

Broj i munja

 

Kroz zidove tutnje, zvuci oluje.
Rasplamsao se plamen nadanja;
I senka brojeva, lagano nas stiže,
miris greha, kao da nas čuje.
 
Broj je avet, kad se niže.
U bezbroj utroba, iskvarenih moći,
čije kočije u vasionu diže,
bedevija divlja, crnja i od noći;
 
Kroz uši se, sudba smeje;
Istresenih snova, u nemili plamen.
Ja sam pesnik, bez aleje –
u drugačijem, posađen kamen.

Suton vremena

                                      Herceg Novi 2011.

Ulicom riblje glave;
I ljudi zaudaraju na vonj.
Od prapočetka do danas,
vucaraju svoje kosti,
ne suzdržavaju se nad
umiranjem.
Već umećem pepela kradu,
nemaštinu i zlo –
Bože, sad nam oprosti.

Vetar donosi kišu;
I dani se, tako grozno ređaju.
Zabodena hladnoća,
prljavo i sluzavo –
u meso i kosti;
Male dece, žena bez imena,
porekla i namene.
Nad svećom kao da bdi,
jedina uteha –
Bože, sad nam oprosti.

Sunce se pretače
na izmaku vremena;
I ostalo je još malo,
olovnih koraka, tvrdih ćudi.
Da se bolest zauvek premosti;
Magla bez boje u plavom krugu,
ljudi su danas gluvi za sve,
i nemaju srca da mekano ćute.
Već glasom, što posle smrti, venama
neumorno dobacuje potomstvu –
Bože, sad nam oprosti.

Slikajući Bramaputru

~Sve čega nema od ljubavi~

slikam te
u boji sunca
kako tečeš
i piješ se

vetar miluje
tvoje blede obale
i stidljivo
ti dolazi sa leđa
slikam
kako ih nesigurno
nosi i ljubi

bačeni zraci
po tebi puze
i ponizno se klanjaju
slikam ih kao žive reči

plešu oko tebe
tepisi
milion boja
ti nisi običan park

slikam te u šeširu
ispod zidina grada
izležavaš se crvena

kičice uskaču
kao u tebe
i burama po platnu
kidišu
ti si san

kao da te slikam
oduvek
na kiši
ti ne kišiš
jer za tvoje daljine
kiša ne postoji

aorte smisla

~Nemiri i Snovi~

zamara me smisao života
pa nisu sve priče crne
ne trebaju knjigama korice
kad goli mišić u meni trne

za sobom ostavi sitne stvari
premudrost za nastrano živi
cilja život da nas iskvari
pravoj emociji svi su krivi

zamara me smisao života
prirodno je da ničem iz tla
stenovito pogrdan rastem
gori od dobra lepši od zla

na dobroj se čaši poznaje
koji je čovek u biti vredan
sa stanovišta neme spoznaje
moraš piti kad si žedan

Čežnja se peva sama


Moja je pesma sebi proleće;
Uskovitlana istorija bez daha.
Čuči na uglu
tvog mirnog sluha,
sklopljenih oka
ljubi nas, bez predaha.

Meni je moja reč tapija;
Jedno znanje nošeno olujom.
Neskrasiva, obojena
neodlučno, kao da, čeka,
okrugli razum, ludilom zadojena.

Razulupana vrata, nebeskih marina;
Užareno vitlo, što na usne moje,
sazvežđa kad cvetaju,
davnim snom
ređa, kao stihove
u krvotoke koji stoje.

Počuj me stranče iz nadanja cveća;
Moje krivo nebo je mudrosti prah.
Poseješ li gola kolena
čežnji, seti
na ledine, kao na prag,
u njima će iznići dete,
pesma, kao od vatre
da poljupci vetrovima lete;

Zluradoj slobodi, ljubavnici
koja će kao poslednja želja
zauvek da nas satre.

Iznenađena sećanja

                                     na otok 2019.

Lampadina musavo
treperi
u glasu starog druga
čemer, šok
i neverica
Kao da setnim glasom
meni veli;
Beše to godina duga –
ta godina od bezbroj
godišć.

Natapamo svoju muku
kaže kamenim suzama
očvrslim prstima
dok miluje
kao jastuk, meku joj ruku
i smeši se onako
zaboravljeno
pak i otrgnuto iz vena
lepote detinjstva.

Bilo je i biće, kaže
žena
na poslednji odlazim vapor
ne sećam se više ni tvojih
stihova
onako pijano vezanih u čvor
što smo blebetali
i kroz lati
ruža
no samo mi jedan dan
pruža
kao na dlanu, dan bez
smisla i bez sati.

Evo, nek ostane bar jedan
smiraj
u magli duvanskog dima
na kraju i španjulet
dogori
za dokaz da nas nema,
a da nas opet ima.

Lampadina musavo
treperi
nedelja je, a sve stoji
nikud se čoveku duša
ne seli
ni kroz glas, ni plač
sutra nije ni za juče
ni za danas
niti je ikad više vreme
do sad
da budemo ljudi boji
                              (bolji)