Kroz zidove tutnje, zvuci oluje.
Rasplamsao se plamen nadanja;
I senka brojeva, lagano nas stiže,
miris greha, kao da nas čuje.
Broj je avet, kad se niže.
U bezbroj utroba, iskvarenih moći,
čije kočije u vasionu diže,
bedevija divlja, crnja i od noći;
Kroz uši se, sudba smeje;
Istresenih snova, u nemili plamen.
Ja sam pesnik, bez aleje –
u drugačijem, posađen kamen.
(Прочитано: 96 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.305.152 пута)