Moja je pesma sebi proleće;
Uskovitlana istorija bez daha.
Čuči na uglu
tvog mirnog sluha,
sklopljenih oka
ljubi nas, bez predaha.
Meni je moja reč tapija;
Jedno znanje nošeno olujom.
Neskrasiva, obojena
neodlučno, kao da, čeka,
okrugli razum, ludilom zadojena.
Razulupana vrata, nebeskih marina;
Užareno vitlo, što na usne moje,
sazvežđa kad cvetaju,
davnim snom
ređa, kao stihove
u krvotoke koji stoje.
Počuj me stranče iz nadanja cveća;
Moje krivo nebo je mudrosti prah.
Poseješ li gola kolena
čežnji, seti
na ledine, kao na prag,
u njima će iznići dete,
pesma, kao od vatre
da poljupci vetrovima lete;
Zluradoj slobodi, ljubavnici
koja će kao poslednja želja
zauvek da nas satre.
(Прочитано: 95 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.305.139 пута)