Аутор: Dušan Komazec

У пола девет поглед к’ небу хрли,
авион лети, а ја немам крила!
Престали сви су снови неумрли.
Све слути ноћ ће разблудна и чила

опет од мене заискати сету.
Нестаје снаге да патим, јер волим,
па судбу худу рад’ поклањам свету
који ме створи несретно охолим.

Земља и небо линија је танка,
пређена давно невидљивим треном
Ти летиш, а ја у смирају санка
поново рудим с новом успоменом.

Молим се Богу да свемоћна птица
уназад крене и путањом преком
пред мене слети, да ти луталица
дете у мени учиниш човеком!

Сам пред иконама ко’ опчињен стојим
и моштима вечних безмерно се клањам.
Огрезо у греху не знам да л’ се бојим,
ил’ обневидио можда само сањам.

Покајање немо вечност мамну слути
с дахом откровења које прошлост брише.
Молим се да душа чемерна заћути,
да ме поветарац нових чежњи њише.

Видика се мамних отворише двери.
Заћуташе тада жуч и пелин сами.
Тад одјекнух као шумом рика звери,
желећи да будем сен тужна у тами.

Чиме да се браним осим само ћутњом
Пред иконостасом што вечношћу плами

Кроз тишину снену небо проговара:
„Нек’ утихне горких суза жедна земља.”
„Нек’ утихну звона, молитве с олтара,
срце му не жуди за дахом безвремља”.

Од части и вере ништа ми не оста.
Сад сам само неми отпадник у бегу.
Крај олтара оста моја душа проста
и капи чемера, на стази у снегу.

Пред нама Причешће свето,
једина жива слика
Господа Исуса Христа!
Иза нас река греха
што к’ ушћу туге хрли,
а Ти вапиш и молиш
за наше исцелење,
док златовезним концем
нити душе нам плетеш?

Обуци најлепше рухо
Дево и мученице,
Ти што сина си Христа
пратила до голготе,
док су сићане птице
умилним гласом својим
појале песме крње,
због праведника што је
безгрешним телом својим
целив’о глогово трње!

Обуци рухо мила
од срме звезданог јата
и нек’ те само они
којим си брисала сузе
у правом сјају виде!
Нека се не постиде
што се због греха кају!

Погледај Владичице
стазу посуту камом
по којој нејака нога
често посрне, клеца.
Обасјај наша срца
небески нежним пламом,
јер ти си Богомајка,
а ми смо само деца!

Као биста стојим ту на старом месту
где прошлост царује и тишина љуби
дах немих корака, изгубљену цесту
у маглини снене ноћи што се губи.

Поветарцем чежњи на животној лири
свирах, али песму дах ледни је свео.
Минуо је занос, престали немири.
Заједно са њима расплинух се цео.

Обнажена душа без икаквих хтења
тражи само помен времена у хују,
ал’ не вреде молбе када сажаљења
ко’ развигор моћни ка мени путују.

Време брзо хуји.Трене неизрека
не опева слепи, ни гусле што плачу,
па су заискрене очи као река
избраздале стазу на лицу још јачу!

Казаљка старог сата,то бледо завештање
тренутка у ком’ јесмо понекад на трен стане,
ал’ је разгали нада, као увело грање
кад га зањише ветар, а броји задње дане.

Завиди у витрини пешчаном сату старом
којег чувају, пазе, нежност сва му се нуди.
Који не мора својим непрекидним дамаром
тишине реске, снене непрестано да буди.

Васцели век свој худи ни један покрет нагли
не учини кроз живот којег безнађа мазе.
Као неми посматрач што тумара по магли
у кругу истом, знаном снива далеке стазе.

У смирају дана када руде тајне
месец нуди бледим сенама што слећу
преплитањем грана дах игре бескрајне.
Да се недодиром заносне сусрећу.

И ја своју тражим међу њима тамо
заслепљен безнађем, па у свом невиду
не спознах да варка безмерна је само,
сенка што заруди на оближњем зиду.

То се туђи барјак разгаљује дахом
ветра, помешаног с мекоћом баршуна,
док ја, усамљеник, са својим сумраком
мамим обрис давно изгубљених буна.

Опчињен бездушјем застава, јер моје
на пола су копља застале и бледе,
негујем се тугом, док нестале боје
немост слуте неке будуће беседе.

Љубав је ко’ свемир
који стално расте
и уноси немир
у дубину душе.

Љубав је ко ласте
у пролеће рано
што препреке руше
да стигну на време
и озаре неко
лице уплакано.

Гроза обвија тело, дотичем тужне двери.
Осећам да се мењам, тада погледом немим
копрену бола скидам, откривам понос звери.
Склањам се у тишине и Бог зна чему стремим?

Растачем корен худи који ме таквим створи.
Пепео развејавам да нити трунка праха
не буде повод ватри што би опет да гори
и чежњи што би тада довела до уздаха.

Покајник не смем бити, јер ово ломно тело
одише немом патњом, на поразе се свикло.
Не дам да трени среће буду души опело.
Враћам се стазом трња што је због мене никло.

Стално призивам сумрак, неке суморне боје.
Шапатом лелек душе, вапајем пусте снове.
Крећем дрхтавим ходом у нове неспокоје.
Срећан,јер тужна прошлост тражи поразе нове.

И стално бдим и не дам да неке зоре пламне
обневиде ме видом, раскош одузму ноћи,
која ми догна тугу и видокруге тамне.
Владам престолом бедним,без круне и без моћи!