Као биста стојим ту на старом месту
где прошлост царује и тишина љуби
дах немих корака, изгубљену цесту
у маглини снене ноћи што се губи.
Поветарцем чежњи на животној лири
свирах, али песму дах ледни је свео.
Минуо је занос, престали немири.
Заједно са њима расплинух се цео.
Обнажена душа без икаквих хтења
тражи само помен времена у хују,
ал’ не вреде молбе када сажаљења
ко’ развигор моћни ка мени путују.
Време брзо хуји.Трене неизрека
не опева слепи, ни гусле што плачу,
па су заискрене очи као река
избраздале стазу на лицу још јачу!
(Прочитано: 107 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.268 пута)
Искрена захвалност.