Аутор: Dušan Komazec

Да л’ ћемо се срести на ушћу свог пута,
ми, жуборни вали узбуркане реке,
ил’ никада више, јер ми срце лута
улицама пустим прошлости далеке?

Пролеће у мени престало је давно,
нечујно, без речи, без одјека трубе.
Све сам битке своје губио неславно.
Био сам од оних који силно љубе!

Бејасмо ли драга ми две луче, што су
случајним сусретом, нежни к’о ириси,
светлоносних зора обљубили росу
и престали као најлепши мириси?

Ми смо само били два галеба бела
што бол подарише усамљеној хриди.
Ја сломљених крила, а ти узлетела.
Да жал тужног ока сури кам не види!

Не хајућ’ за сузу која нежно кану
низ образе бледе, јер ме бо’ног жали,
тад похрлих к новом, изгубљеном дану.
Тишина ми снове с тугом замандали!

Сада, као међаш немира и слутње
походим нестале стазе које мију
одјеци безгласних корака што тутње.
Призивају нашу давну елегију.

Знам, никада више нећемо се срести
на престолу чежње, већ кад душа бона
што срце остави на безнадној цести,
замирише миром пресветих икона!

Чежња у повоју мами шеталиште
што устукло чами, па жеља нејака
разбуди се с’ надом због душе што иште
повечерјем одјек несталих корака.

О заблистај пуста! Жеље су све веће
због погледа мамних и најлепших снова.
Уздахом походи оног ко те неће.
Кад уминеш прва, зарудићеш нова.

Извори се, као река што све плави
и израсти као занос духа ратни.
С’ појутарјем сненим походе најави.
Све обгрли као ђердан оковратни.

Ал’ не буди клатно које откуцава
поноћ и спокоје разбуђује чисте,
јер грех је повоје оног који спава
одмотати, кад су јаве свима исте.

Најдража, не дај ником да плам ти узме из очију
док ходиш кораком тихим стазама пољане јасне.
Буди чежња свима што би у њима да се напију
црнога мора и зора, што памте поноћи страсне.

Пробуди изворе жеља у неким очима сетним.
Још памте они, што су патили к’о цвет кад вене!
Сенку су љубили твоју, то их је чинило сретним.
У име надања прошлих разбуди им успомене!

И сада, иако време не штеди лице ни једно
вребају погледи жељни одјеке корака што су
као дах пролећног ветра који заћарлија чедно
мазили ливаду цветну, отели прву јој росу.

Буди тишина и песма која са најлепшим стихом
креће у походе снене и заискри као звезде
нестварно лепе, далеке.Које владару свом тихом
све разоткривају тајне док небом бескрајним језде.

А он усамљеник вечни знао је све наше туге
и гасио лампионе да бисер у оку нежном
не видим, јер тад би можда ноћи сањиве и дуге
водиле срца ка неком времену ледном и снежном.

Немир што будиш у мени док нема пролазност хуји
уместо тихо да гасне, израста у оркан, пламен.
Гласом умилне лепоте опијаш као славуји
што појем јутарње песме буде и уснули камен.

И зоре, весници дана што су ти љубили скуте
звуцима природе чедне, буђењем јесени касне,
знају, кад заруди сунце да све разоткриће путе.
Зато поносно корачај стазама пољане јасне!

Ово је земља вечитих надања
где божур црвен рад’ разних душмана
из крви ниче због силног страдања.
Ово је Србија, не земља Бушмана.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана,
још се држимо, нисмо потонули.
Ово је земља Милоша, Душана…

Са разних страна овде смо ступили,
ал’ песма иста свима је појана.
Битно је само да су се скупили
потомци Лазара, Јанковић Стојана…

Ко’ душа меки у дану кајања
са страхом Свето причешће примамо
свесни пролазног земаљског трајања.
У себи нешто небесно имамо!

јер преци наши поносни и смели,
сви нежни попут првог мајског цвета
за земљу ову пречасно су мрели
с погледом к’ небу попут сунцокрета.

Иако духом мало смо клонули,
премда крв нам је помало згрушана
још се држимо, нисмо потонули,
јер смо потомци Лазара, Душана…

.
.

На блатњавом путу где туга пребива,
док их разбуђују процвале гранате,
људи ко’ авети, телеса им скрива
вапај плодних њива што безмерно пате.

Пет дана у блату, а скут од шињела
што мирисе мемле шири у ширине,
упија сву влагу, па су трула тела
извориште бола што неће да мине.

Док се шири мирис из те земље хумне,
светлуцају таме и светлости воде,
гледају се нежно тихе и безумне
очи, чије мисли к’ безнађу се своде.

Ноћ тек заруђена, прилази им с гора.
Смешка се и нуди на тренутак срећу,
јер са појутарјем разбуђена зора
понудиће гозбу вранама што слећу.

Трава убијена раним мразевима
теши гране које жељне крошње, листа
пате као чопор вукова, кад зима
у лепоти својој и сјају заблиста.

Огрубило као слатина на суши
срце ледно, тмурно са жубором својим
растерује светлост, осећања гуши.
Мрзи све разлоге због којих постоји.

Ја сам она коју одавно сте хтели
још од памтивека, али нисте смели,
јер душа је моја с крстом овенчана
и с тајном причешћа.
Зашто ви охоли што прах доносите да обневидимо,
што бришете стазу страшног битисања
којом ми смо прошли прилазите крадом?

Добродошли у дом Свете Крсне славе
у коме се моли, целива и снива!
Јер свако ко пређе преко мога прага,
хлеб насушни проба са небеских њива
назива се братом, али упамтите :
Под мојим сте кровом!

О Исусе Христе Боже свемогући!
Пред иконом ви се прекрстили нисте,
већ бахато, као суци и џелати
у име неправде, под окриљем ноћи
отимате оно што дични праоци
у аманет нама давно оставише.

Зар вам није доста зулума и моћи,
кривде и неправде којом извористе
у очима кише?
Зар ваша душа на божур не мирише?
Не гледајте моје иконе и фреске
да не обневидите од њиховог сјаја!

Окрените се!
Видећете стазе бескрајне, небеске.
Пођите полако.
Трагови су ваши путеви безнађа,
а ми ћемо опет да би бољи никли
поћи стазом бола, трња и голготе,
па нека нас нема, или нек’ нас има!
На распеће ми смо одавно се свикли,
кад смо небу дали најлепше животе.

Вечерас осећам да се силно бојим
сутона живота што нежно целива
Почетак вечности. Знам да не постојим!
Минуле тренутке желим бар да снивам.

Боле старе ране. Ожиљци времена
прекрили су лице, однели сву снагу,
па сам у тамници пуној успомена
тражим своју душу, оголелу, нагу.

У сазвучју немих хорова што кличу
пренутом безгласју између два света,
уздисаји нови ненадно се стичу
сећањем на тајну једног тужног лета.

Постеља, нас двоје загрљени, сами.
Све прекрива спокој, само тужне нити
невидљиве оку, скривене у тами
знају с појутарјем овде нећеш бити!

Заборавио сам свађе и инате
у трнутку кад се сновиђење збило.
Постао испосник ког’ тишине прате.
Од бола се срце само скаменило!

Од тада су мене походиле ћутње.
Побег’о сам тужан од врелине сунца
Сада само желим да престану слутње,
да умине хајка на стазу бегунца.

Овде пустош влада.Ко ће да ми суди
за оно што јесам и што нисам хтео?
Сам тихнем полако далеко од људи
док разблудни месец васкрсава цео.

Минули су снови, тишине ме буде,
чујем покој лишћа под срушеним плотом.
Престале су чежње. Док безгласја руде.
сам опело служим над својим животом.

Кроз трње живота, тек окаљан грехом.
Усахлога лица, очију без плама,
крај свог битисања чекам са осмехом.
Сутон зри полако, згушњава се тама.

Е мој животе куд ли се деде?
Сад када су ме прекриле седе
нешто те нема, брзо си несто!
Можда ти овде и није место?
Хоћу још једно сад да ти велим:
“Одавле нећу ниђе да селим!”
Не ценим брате ја твоја дела,
ниси одавле, из овог села.
Ако шта имаш ти нама’ реци,
па пут под ноге, брзо потеци.

Одавно с тобом ја сам се рво
скоте животе, бездушна мрво.
Ти што си сејо неродне сетве
што мене кунеш због лоше жетве?
Ђе мене нађе, ја орај тврди,
ни корак нећу са одра студи.
Нека ме распну скоте животе,
ни педаљ нећу с врха Голготе!

Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом што мами као трава иње.

Немире лепотом тишини украде.
Појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану који росу даде
очима тамнијим од Црнога мора.

Те најлепше очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле.

У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да је бар на трен украде?
Дах неме прошлости над њом стално бдије!

Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос поноћи бескрајне
да би с појутарјем најлепше изникле.

Кроз прозоре њене неприметно крочи,
бледи „световидац”, васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.

Спокојем где тихне чак и шума звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери
лице јој целива нежним пољупцима.

У пољу измаглице што снено око опи
и тајанству тишине где задња чежња гасне
заруди вапај тужни, душа се с болом стопи
и са бисером сјајни спознаје неме, јасне.

Шапућем збогом дану који заче се тмином.
што силне неспокоје рад нуди госту новом
који бесциљно лута разбуђеном тишином.
Дах невидљиве туге мами скривеним зовом.

Мириси прошле ноћи јутарњу росу мију
дахом пролећа које немирне снове нуди.
Целивам покој среће, кошмаре који бдију.
Уморан лежем, снивам, ал’ крик безнађа буди.

Још мами занос прошли који неће да схвати
да као лахор нежни прохуја време хтења.
Разгаљен врисак душе још трепери и памти
све чежње, неспокоје, реч која судбу мења.

Бледе остаци сјаја очију немих, згаслих,
јер ласта стреми к југу, полеће са мог плота.
Полетео бих за њом, али због крила сраслих
овде ћу дочекати јесен сурог живота.