Издангубисмо све овог света
време и теме.
Престао наш је покушај лета,
јер ови чудни
путеви судњи бесрамно неме,
сви узалудни.
Ти чаробница, која ведрином лица
нежног ме опи
нестајеш, док нас слепа улица
тишином грли,
па пијаница што чемер попи
безнађу хрли.
Сновима који светлости ишту
крхким ко’ стакла
разгрћем густе слојеве туге
на пепелишту
нестале стазе која је такла
обрисе дуге.
(Прочитано: 62 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 692.380 пута)