Сам пред иконама ко’ опчињен стојим
и моштима вечних безмерно се клањам.
Огрезо у греху не знам да л’ се бојим,
ил’ обневидио можда само сањам.
Покајање немо вечност мамну слути
с дахом откровења које прошлост брише.
Молим се да душа чемерна заћути,
да ме поветарац нових чежњи њише.
Видика се мамних отворише двери.
Заћуташе тада жуч и пелин сами.
Тад одјекнух као шумом рика звери,
желећи да будем сен тужна у тами.
Кроз тишину снену небо проговара:
„Нек’ утихне горких суза жедна земља.”
„Нек’ утихну звона, молитве с олтара,
срце му не жуди за дахом безвремља”.
Од части и вере ништа ми не оста.
Сад сам само неми отпадник у бегу.
Крај олтара оста моја душа проста
и капи чемера, на стази у снегу.
(Прочитано: 113 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 585.547 пута)