Аутор: Ђорђе Стојсављевић

У далеком селу,
 Колибица мала;
 У њој једна бака,
 Броји дане сама.

Када бура дуне,
 Капија зајеца;
 Па помисли стара,
 Да долазе дјеца.

Па подигне главу,
 Поглед путем пружи,
 И уздахне сјетно,
 Нешто јој се стужи.

И даље се нада,
 Док напољу труби;
 На сликама жутим,
 Своју дјецу љуби.

И Богу се моли,
 Да је још поживи;
 Док не стигну њени,
 Соколићи сиви.

24.новембра 2002.

Не долази љубав из уније,
 Али вино може да се пије;
 Друга пјесма у нашим срцима
 Одјекује широм Србадије.
 
 Ми не знамо ко све вуче конце
 Да нам наше обичаје скуди;
 Али знамо да немају новце
 Да откупе за чим срце жуди.

И даље ћу пити крај Шарина
 Црно вино из Србије ове;
 Кога такне моја топузина
 Неће знати,ни како се зове.
 
 Чашу вина дижем вам у здравље,
 неће грожђе родити на врби,
 Нека нама  живи Православље,
 Не чеши се гдје те још не сврби.

У Нишу,08.02.2017.
 

Преко кланца ено магла лиже,
 У прамењу преко поља лети;
 А бура је у висине диже,
 И разбија горе о врлети.

И гони је преко Малињака,
 Гдје се често медвјед може срести;
 А кад нагне преко Љубине пољане,
 Чобане ће по лицу оплести.

Растјераће облаке по небу,
 И сабити у Зрмање бездан;
 Само бистар поглед ће остати,
 Што је горе у Поштак загледан.

И он сам ће у овој дивљини,
 Са маглама стати да се бори;
 А са лица просинуће осмјех,
 Као потпис на буковој кори.

Па ко путник намјерник са воза,
 што се рано у село запути,
 Крајишник ће у свој оковратник
 ил у буру све псовке сасути.

 

(Посвећено свима онима који су путовали Унском пругом за Београд!)

---

 

 

Кроз камен се далматински вије,
Реп велике престрашене змије;
Испред Книна запјева машина,
С лијеве стране остаде Промина.

А ја чекам с тобом на перону,
Тражим неко мјесто у вагону;
Мала моја, мјесечина плава,
Вечерас нам карте овјерава.

Ноћу шине и сјају и бјеже,
Воз промиче, смијех се разљеже;
Бистра Уна на путу нас прати,
Сваки камен и ливаду памтим.

Бихаћ, Крупа ,Нови, Костајница,
Примиче се Славонска равница;
Јасеновац и цвијет на Сави,
Славонија пред нама се плави.

Воз пролази,царско име носи,
До кољена ноге му у роси;
Ево дана, ево Окучана,
Ево нашег Диоклецијана.

Једна бака унучету тепа:
„Славонијо, алај си нам лијепа.“
А станице све на једну личе,
Преспоро ми равница промиче.

Оста Папук, Славоније нема,
Али ево кићенога Срема;
Митровица, Инђија, Пазова,
Плаво небо, као одсјај мора.

Кроз блокове београдске сиве,
Прошао је мирис Сплитске риве;
А мостови испружили руке,
Воз долази из велике луке.

А мене је довезла машина,
У Београд из маленог Книна;
Београде,мој бијели свијете,
Што ми недаш да останем дијете.
Аутор: Ђорђе Стојсављевић

Говори се да је капа,
Старија од сваке главе;
Капе трају, а главе се
Котрљају преко траве.

Ако не знаш мој брајане,
Сва памет под капу стане;
Од шешира до шајкаче,
На главу се све навлаче.

На рамену од горштака,
Капа личка поскакује;
А пред свијетом на кољену,
О њој пјесму гусле брује.

Није личка капа царска,
Већ је капа слободарска;
А са својих девет кита,
Претрајала је и Тита.

Једном сам је пријатељу,
Чак видио у Сиднеју;
Црвена је боја њена,
Крв Личана проливена.

Обод црни на њој стоји,
Још се царство њега боји;
Јер су личке капе знале,
Окајати главе пале.

Девет кита, девет тића,
Девет браће Југовића;
У свакоме крају свијета,
„Личка капа“ сад се шета.

Сан се свуда шири,све постаје тише,
Драги шумор липа и прољетни свици;
Спустило се вече, а трава мирише,
Ја никога нећу сусрести у Лици.

Допире ми око до малених лађа,
Које хладна бура морем разбацује;
До Зрмање наше, што се доље рађа,
У хаљини златној, коју небо кује.

Као златна жица, долином се вијеш,
И љепота твоја мојом душом влада;
Осмјех плавог неба још у себи кријеш
И носиш ка мору, до Обровца града.

Заиграваш путем воденице старе,
Бакулини млини, жути дукат нижу;
И са храном пуне те вреће брашнаре,
Док долином твојом посвуда се дижу,

Виногради, врбе и трава што буја,
И јаблање младо што облаке дира;
“Чује ли се ријеко и сад Алелуја
Из зидина нашег старог манастира? ”

Поред тебе тражи спас од љетне јаре
Пролазећи туда кроз прашину љуту;
Мокропољац стари док гони магаре,
Са товаром дрва по сеоском путу.

А ја негдје тамо, с колоном на цести,
И руке и срце окренуо к теби;
Гајим ипак наду, да ћемо се срести,
Коју ником другом поклонио неби.

Уби ме рођени  брате,
Уби тишина ова;
Свуда се птице јате,
А овдје – празна гора.

Гласа ниђе не чујем,
У њиви, грму, стијени;
Из свега грла псујем,
Одјекне увјек мени.

Данима узалуд чекам,
Да ми се ико јави;
Време тече ко рјека,
Овдје тишина дави.

Пјевац не буди зору
И јеке звона нема;
Утонула је у мору
Тишина која дрема.