ЗРМАЊИ – Ђорђе Стојсављевић

Сан се свуда шири,све постаје тише,
Драги шумор липа и прољетни свици;
Спустило се вече, а трава мирише,
Ја никога нећу сусрести у Лици.

Допире ми око до малених лађа,
Које хладна бура морем разбацује;
До Зрмање наше, што се доље рађа,
У хаљини златној, коју небо кује.

Као златна жица, долином се вијеш,
И љепота твоја мојом душом влада;
Осмјех плавог неба још у себи кријеш
И носиш ка мору, до Обровца града.

Заиграваш путем воденице старе,
Бакулини млини, жути дукат нижу;
И са храном пуне те вреће брашнаре,
Док долином твојом посвуда се дижу,

Виногради, врбе и трава што буја,
И јаблање младо што облаке дира;
“Чује ли се ријеко и сад Алелуја
Из зидина нашег старог манастира? ”

Поред тебе тражи спас од љетне јаре
Пролазећи туда кроз прашину љуту;
Мокропољац стари док гони магаре,
Са товаром дрва по сеоском путу.

А ја негдје тамо, с колоном на цести,
И руке и срце окренуо к теби;
Гајим ипак наду, да ћемо се срести,
Коју ником другом поклонио неби.