Аутор: Anita Kovačić - Popović

Свака секунда одјекује твојим ликом,
док се у оку склупчала водена лоптица
која не жели да клизне.
Ако би потекла, одала би стање душе
која се ломи и јечи као на ломачи.

Одавно је време постало мој непријатељ,
јер га је вечито скривало у данима
који су пролазили у тражењу
и ноћима које су одзвањале чежњом.

Мисао је клизила између та два континуума
и губила се у реалности,
јер је била спутана рутином
која је испуњава.

Живот у коме живим данас
тежи је од оног што ћу живети сутра,
а прошли дани испуњени сећањем
само дају лажни мир.

Пожелим, тако некад, да постанем само мисао
у једној глави коју одавно нисам видела.
И пожелим да понекад будем реч
коју изговара тај изгубљени глас
који сам толико волела.

Баш када сам сломљена, пожелим да ме дотакне
топла рука његова која би ме пробудила
из овог кошмара.

А време пролази, сат тихо куца
и ништа се не дешава.
Дуго већ будна сањам о нама,
уморна од ишчекивања,
планирања, од стварности
која ме спутава да будем део твог загрљаја.

Зато ове ноћи одлазим у вечност,
где се крије сјај
и где ме чека изворни дар,
јер сваки мој откуцај без тебе
у овој илузији времена није вредан постојања.

Некада давно, били смо једна звезда на небу,
сијали у виду једне душе.
Када се десио колапс
и све претворило у материјалност,
звезда се поделила на два дела.

Та два дела једне душе постала су
два тела једне целине.
Осликавала се судбина у оба дела,
разливале се емоције у дуалитету
трагајући за својом половином.

Једног дана, препознаше се
и у страсти спајања изгубише.
Засветлеше те половине опет у једну целину,
али на овом свету важе другачија правила
него у Универзалној сили душа.

Овде је свака морала да буде раздвојена
како би порасла и научила да сија као једна.
То је било болно искуство
које је оставило вечити траг чежње
у којој су се губиле мисли и емоције.

То је био свет у коме је стварност саткана од правила
у којима не може да живи једна чиста
и искрена душа Универзума.

Имала сам један диван сан
у коме сам сусрела своју душу.
Били смо тако блиски и повезани
да је цео свет стао у тај тренутак
у коме смо се спојили.
Одвела ме је стварност
када је распршила његово присуство
и оставила празан простор у тишини.
Био је то сан за којим сам потајно чезнула,
који сам будна сневала и нeстрпљиво поново желела.
Био је то сан из кога нисам желела да се пробудим
и угледам стварност која ме чека.
Јер та стварност ме је гушила
и одузимала сваки мој разлог за срећу.
Та стварност постала је ноћна мора
из које сам желела да побегнем
у вечни спокој сневајући мој живот
у коме за руку држим моју душу.
И сада када сам будна,
моја душа и даље лута.
Тражи поново онај тренутак,
када је свет стао
и ми смо били једно.
Знам да ћу наставити да сањам,
да се враћам у тај свет снова.
Јер у њему сам пронашла мир
и бескрајну срећу
која ми стварност ускраћује.