Аутор: AleksandraM

KRICI

 

 Izvuci me!!!!!!!!!!!!!

Dosegni moj pad!!!!!!!!!!!!

 

Ne ide………

 

Otkači ovo olovo!!!!!!!!!!!!

 Dobaci mi uže!!!!!!!!!!

 

 Ne ide…………

 

Naceri se!!!!!!!!!!!!

Marioneta propada!!!!!!!!!!

 

 Ide ……..

 

 Svuci moj zadah!!!!!!!!!!!

 Čuvaj prste!!!!!!!!!

 

Ide……….

 

 Gubi se!!!!!!!!!!!

Nepozvano pseto!!!!!!!!!!

 

Idi……….

 

Povuci obarač!!!!!!!!

 Okončaj ovaj pir!!!!!!!!!

 

 Ne ide……….

 

Izvuci me!!!!!!!!!!

Dosegni moj pad!!!!!!!!!!

 

Ne ide……..

 

Otkači ovo o………..

 

JEDINI

 

Miris tela vazduhom što plovi,

pustahija željna naših posrnuća,

čežnja u silini i…… kaplju sokovi

sa nas, jedini, dodirom svanuća.

 

Ukus kože prostorom što puzi,

nedođija žudnje naših uzdisaja,

pomama  tišine i……sreća u suzi

jedini, za nas, bez reda i kraja.

 

Strujne žile  svemirom što jure,

po vrelima  našim međuglasnim,

lijane spletene i……bekrijaju bure

u nama, jedini, olujama strasnim.

 2010.

НОЋАС САМ ПРУТ

И дрхутав и трепетљив,

                                         гладак, млад и крут,

тек откинут, јоште жив,

                                        ја, сувљиви, ноћас сам прут.

Без изданка, заборављен,

                                         пуцајућ на додир шака,

поветарцем мржње гољен,

                                         ноћас прут сам, трска лака.

И крастав, ни бор ни дрен,

                                         у сред кичме распукнут,

тек усмрћен, јоште снен,

                                         ја, глогов, ноћас сам прут.

Без  постеље, оскрнављен,

                                         рачвајућ на звук  тишине,

бујицама гроза гоњен,

                                         ноћас прут сам, шиб истине.

И распаљив и сагорив,

                                        храпав, стар и крт,

тек  пресвис’о , јоште крив,

                                        ја ноћас сам, горак прут.

Са  плећима и престрашен,

                                        грцајућ на призор јутра,

потресима снова спашен,

                                        ноћас прут сам, стабло сутра.

И  проклињућ и пркосив,

                                         грбав, горд и шут,

тек  искршен, и још крив,

                                         ја осуђени,ноћас сам прут.

Несвестан и неусправан,

                                         у сред блата окуражен,

кишом  снега  израњаван,

                                        ноћас прут сам, сав погажен.

И  напрегнут и пометен,

                                        крепав, туђ и одгурнут,

тек  саломљен, јоште трен,

                                       ја  плесњави, ноћас сам прут.

Без спомена и бестидан,

                                       премирућ на освит дана,

вејавицом коби клан,

                                      ноћас прут сам, жива рана.

И дрхутљив и треперав,

                                      крају , меки топли скут,

тек распорен, јоште прав,

                                      ја ноћас сам, стасит прут.

Стасао за длан и пести,

                                     стасао за цичу мрака,

поветарац  ће ме сплести,

                                    ноћас прут сам, травка  јака.

Невидљив и несадржан,

                                   кипућ, попут Сунца жут,

тек  укопан, јоште кужан,

                                   ноћас, ја сам блудни прут.

Непролазна ноћи цури,

                                    нек ‘ осване судња зора,

и док мирна вечност јури,

                                    овај прут је стићи мора.

Заспали су прути твоји,

                                    осим будног, што још чека,

тек  откинут, још постоји.

                                    Ноћас прут сам, храст довека.

 

НИЈЕ ВРЕДНО

 

Није тело ово вредно твог порока,

нит’ душа у њему, твоје душе стида;

није понор овај вредан твога скока,

нит’ песма у њему, што се за те’ кида.

 

Нису дрхни гласи, вредни твога уха,

нит’ скореле стопе, твојих стопа газа;

нису  ови своди вредни твојег  врха,

нит’ мостови лучни, над водама јаза.

 

Није ово ништа вредно ишта твога,

нит’ вео врелине твоје ватре дима;

није ми, пустаху, писаној, од Бога,

нит’ скончати муку, што ме обузима.

 

Није  ти осмехца, вредна суза река,

нит’  презира љутог, преумилне речи;

није ова болест вредна, твог ми, лека,

нит’ копиле, љубав, може да се лечи.

 

Нису крици ови, вредни твоје ћутње,

нит’ гробница ова, венца трња твога;

није ова кроткост достојна ти љутње,

нит’  бескрај доброте, минута ти злога.

 

Није, нит’ ће бити, икада шта вредно,

пред тобом све клечи и у ропцу рида;

није, нит’ се хтело,  бити  несвеједно,

чак ни песми овој, што се за те’ кида.

 

 

 

КАДА БИХ……..

 

PROČITAĆEŠ

 

Pročitaćeš, srećom, šta piše u meni,

kad kraj duše tople, ti, umoran kloneš

i treptajem svojim nestaneš u seni,

k’o u bezdan rajski, dok, čitajuć’, toneš.

 

Razaznaćeš, očas, šta u meni sanja,

iskrojena tobom, ova, mašta pusta,

kad u mrklo doba,međ’ krošnajma granja

pohrlim da sretnem, oči ti, i usta.

 

Začućeš, baš utom, šta u meni tuče,

izronjeno srce, mak raspuk’o bije,

kad budućeg trunje, stasa divom juče

samo će se kazat’  što nam danas krije.

 

Naslutićeš smeškom, šta u meni luta,

dok utrtom stazom od dodira skitaš

i hrabrošću svojom, sve do kraja puta,

ljubiš stope naše i ništa ne pitaš.

 

Ovenčaćeš noći, što u meni zore

u purpure prve, orošene s tobom,

kad uroniš prste u duboke dvore,

k’o u zdenac tajni, kog zaklesmo grobom.

 

Razumećeš trenom, šta u meni kažu

sve pučine krotke dok pene kraj trava,

kad ponoćnim mukom, zvezde čedno slažu

i u smrti slatkoj, nema krošnja spava.

 

Prećutaćeš, ako, šta šapće u meni,

kad utihne zadnja zebnja, ta, i ćuk,

dok drhtajem kojim sve predasmo seni,

nad gresima našim, bdije gromki muk.

 

Pročitaćeš lako, šta u meni piše,

kad kraj mokrog čela, ti , u čežnji traješ,

i trzajem kojim baš sve teško diše,

k’o u večnom krugu, uzimaš i daješ.

 

 

НОЋ

Што долазиш ноћи, црна и хладна,

кад дану горкоме, припадаш сва?

Хрлиш му, да се поново рађаш,

шта желиш наново да ти да?

Он ничега нема,до горчине своје

и светлости празне,бледе топлине.

Кад родиш се, у све бескраје твоје

откри ме сновима немуште истине.

Тада ме грли и привијај нежно,

у тамне дубине да тонемо скупа.

Кад дан се роди из утробе топле,

да нас из  срца, зором не ишчупа.

Што долазиш ноћи, хладна и црна,

ка изнова  мораш у туђи дом?

Ни дану , ти се, више, не надај!

Дубоко, сад ,живиш у срцу мом.

Александра Младеновић