Аутор: AleksandraM

Što ste baš mene hteli

*

Hartijo bela,

zar  ću u tebi samo lepote gledati,

tražiti?
Zar preostade meni samo tobom zaludu

blažiti?

Što si baš mene htela?

*

Tanani sneže,

zar ću zaklone od lavina u tebi naći,

skrojiti?

Zar meni ostade jedino iz tebe dugu cediti,

bojiti?

Što se baš za mene veže?

*

Crkvo ledna,

zar ću se samo pred licem tvojim venčavati,

ukopavati?

Zar preosta meni samo kapela tvoja za

ljubav davati?

Što si baš mene žedna?

*

Papiri beli,

zar ću utehe i nade od vas samo biserovati,

nizati?

Zar ostaste poslednji i prvi mene,praha, iz

bezdana dizati?

Što ste baš mene hteli?

*

(C) Aleksandra Mladenović

SRCU

 

Srce beskućničko,

usehle ti grudi!

Srce izdajničko,

sad prokleto budi!

Kad umelo nisi

tući malo tiše;

kad vrištalo ti si,

sve više i više!

Neka svo zanemiš

nečujno da biješ,

i ničem da stremiš,

samo čemer piješ!

Srce razbojničko,

dabogda i stalo!

Srce beskućničko,

sve ti beše malo.

Zar vatrom u sebi

 dušu da ožežeš?

Pokajničko, gde bi?

Zalud sad se stežeš!

Nek’ te nose vrazi,

teški okov srama!

Srce, čemu   zgazi

sve dobro u nama?

Rida duša sveta-

Što ovu golgotu,

izdajico kleta,

dodeli životu?

Kada nisi znalo

da udaraš blago,

sada, jecaj, alo,

za tim što ti  drago!

 

 

TA

-posvećeno inspiraciji-

Ta, o kojoj se ni reč ne napisa lako,

posta stvarna, nedopevana, iluzija, ta.

Ta, poput konca kroz iglu, provučena, tako,

u potpalublju pijana, počiva, baš ta.

Ta, kojoj se ni tren ne podari rado,

posta vrbovo pruće, savitljiva, ta.

Ta, poput gladnih priviđenja što mori, jado,

u porama orobljena, zamire, baš ta.

Ta, u koju se ni laž ne zaklinje smelo,

posta medonosna, nemerljiva, pučina, ta.

Ta, poput gejzirom u tvorca prokuljalo delo,

u krateru okuražena, prkosi, baš ta.

Ta, kojoj ni sopstvo uniziti ne biva mrsko,

posta hvalospevna, narikača, izdaja , ta.

Ta, poput nitkova u ćeliji, doziva me drsko,

dozrela, u potpaljublju , opojna, baš ta.

(C) Aleksandra Mladenović

ХВАЛА

-једном мускетару,он ће већ знати ком-

Огољена свитањем новог дана,

поноре док газих, најфинија ткања

к’о да знадох да те, спаса претечу

срешћу, међ’  безброј ми лутања.

Овог јутра открих да путеви сви,

водише само к’ прагу твоје душе,

да такнем је, макар у магновењу

и вртлози наде на ме се обруше.

Сад новим видицима погледе ми дижу

из срца крила никла, узлепршала,

да са ивице усана откинуту реч

само теби донесу, “ХВАЛА!”

DUG

*

DOSTA JE SVETU TERETA SVOGA

I VECITE BORBE U MUCNOME VEKU.

ZAR DA MU NATOVARIM I DEO MOGA?

TO PRETESKO BILO BI I NADCOVEKU.

*

ZADUZIO MI SE ZIVOT I KAKO DA VRATI?

KROZ TEBE BI HTEO DA OKAJA GREHE

STO CINJASE MENI-TOBOM BI DA PLATI

ZA BEZBROJNE SUZE BEZ RECI UTEHE….

*

(C) Aleksandra Mladenović

OŽILJAK

 

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

Plačem tugom jadnih grobara

što preduboko satima jamu kopaju

i vuku težak mermer

u skladište memljive praznine…..

Pogledaj mi ovaj ožiljak

na stomaku.

Tu je izvađen- prvo život,

a onda i ljubav bez gospodara…..

 

Smeš li opipati mi rez

još topao i nezaceljen?

Ja sam tek duh, nek’ se ne boji

nam dodira živa ruka……

Ah, da je to mogla načiniti

pre ovog ukopa, pre zaglušujuće muzike

zvona, ćutajućeg čutavih 40 godina,

koje je uzviknulo-Više ne!

 

Smem li da sednem pored tebe

i volim?

U ovo doba kuge i pacova u nama

bez života,

da volim ljubavlju bez vladara,

u mermeru uklesana,

okovana ledom u  pregradama skladišta

u koje će sena

smrtno ranjene košute-

loviti jelena svog u snu………

 

Smeš li da sedneš kraj mene

i nastaviš?

Nastaviš dalje, što dalje

od onog mesta na kom ne mirujem,

na kom sam ostavljena sama,

sa zamrznutom srži i kostima,

kao fosil tkiva ljubavi.

Nastaviš dalje  od mekog ožiljka,

te tople sluzokože čistilišta

i poslednjeg gonga koji plače

u meni,

nastavi, nastavi……….

 

Smem li da sednem pored tebe

i plačem?

 

 

NEMOGUĆA

K’o zvuk što iz ušiju beži….

k’o glas što u glasnice žuri…..

Nemoguće je……

K’o Zemlja što se oko Svemira vreži……

k’o puž golać u svojoj ljušturi….

Nemoguće je…….

Настави са читањем “NEMOGUĆA – Aleksandra Mladenović”

SETVA I ŽETVA

Dva jednaka krda,drugi predvodnici, svako grlo istovetno-svojim slovom, živa su i mreju pod nebeskim krovom. Dve konjice iste, al’drugi  konjanici.

Prvo krdo seje,semenjem i zrnom, izrovane brazde k’o godove puni, prošarano veze biserjem po kruni, rađanja-po redu,u belom il’ crnom.

Ne ostaje za njim trag,utihnulo tlo- da šibaju ga vetar, kiša i vrelina, dok bujaju tajnama iz utroba istina, svake grude što nosi il’dobro il’ zlo.

Opasnije biva što mirišu sapi im jače, te opojne lati putujuć’ do ličnog trona, (polja maka ,šipaka,ljuljaju se zvona k’o rumeni Mesec) i u tami zrače.

Drugo krdo žanje-mačem isukanim, plemenitim rezom sve stabljike seče, korenja im cvile, sve dok ne poteče- potok meda il’čemera,putem zasejanim.

 I ne pita vreme, nit’ kada mu je čas, nastupa u trku otkosom što strada, tlom tišina grobna il’ radosna vlada ,dok reže i poslednju slamku za spas.

Dva jednaka sveta, druge kriju kobi, svaka pruža pošast krdu iskušenja , živa su i mreju dnu laži i poštenja, to setva i žetva, konjice što u utrobi -postoje odkada je promisli postanja, da proseju kukolj,žito,semenje i kam’.

Jahači su tu, od kuda i od kada, znam- da shvatiću semenom  soli  pokajanja.

   SEĆANJE

 

Setih se

jutra koje nikada doći neće

jutra s njim;

te vragolastog osmeha

na rubu usne

dok vraća ga iz sna

samo meni.

 

Setih se

i ploda ljubavi naše

koji nikada začet biti neće;

i bezbrižno

svedočiti mu

da njegova sam samo.

 

Setih se

naših zajedničkih kutaka

kojih nikada biti neće

nikada s njim;

i umiruće treme

pred očima vranim

i korom jutra

dok sve bunca da

on je Taj….on je Taj….

 

Setih se.