„Senovita ispovest“
„Ko podmlađuje senku svoju odvodi srce svoje do starosti, i ko zatvara usne svoje pogledom neće otvoriti srce ni šapatom. Da li je ples večnosti i prolaznosti i večeras pod istim horizontom?
Kroz život videh da u praznome gnezdu vladala je veća toplina nego u punome novčaniku. Videh senke kako se saginju na zidu da ružu dohvate, pre nego čovek uopšte stigne da izbroji srce svoje unazad. Shvatih da čovek bogat je kada senka se njegova kao dete u naručju majke svoje smeje, na čijim zidovima rukopis detinjstva ne bledi, a starost i među pukotinama odana ostaje. Da život je kao zagrljaj truleći, gde grob postaje kolevka sa uspavankom vaskrsenja. Dani naši kao med teku, i jednima slast ostaje na ivici usana, dok drugima gorčina još uvek na jeziku plamti. Život je poput osmeha, ali koji čovek ljubi dane svoje, samo da video bi dobro? Sećanja su nam kao koraci niz stepenice, postaju lavirint onima koji gledaju u prošlost, i presto onima koji gledaju u budućnost. Maštom krenuh u boj protiv realnosti, ali shvatih da i u snovima kazaljke život ne štede. Ko sam ja da grlim večnost dok ljubim prolaznost? Razapeti smo klinovima sećanja, na jednome dlanu latice a na drugome trnje. Shvatih pod nebom ovim da život bolji je kada bosi kucate pred vratima odškrinutim, nego da obuveni čekate pred kapijom zaključanom. Dani su naši kao pramen što niz rame kotrlja se, kao pramen što među prstima plete se, poput paukove mreže u uglovima nevinosti. Pamtim dane kada je srce na maglovitom prozoru dahom urezano osmeh mamilo, danas ni sa svim linijama na dlanu ne mogu dušu svoju da zasitim. Na klupi gde dečji rukopis ne bledi nađoh odgovor urezan pod prstima svojim. Da životi su naši kao zaljubljena večnost i prolaznost što nikada ne behu venčani, već krišom čuvaše prstenje svoje u senci naših dana.
…
Ljubav je kao umeće na zidu raspeto, čije nijanse drhte pred očima onih što varaju kožu na prvi dah. A kako ćeš, o čoveče, sačuvati postelju svoju od večnosti, kada pod jastukom dane svoje kao zvezde brojiš, ali imena njihova kao usne tuđe u snovima šapućeš? Ne vidiš li, o čoveče, kako linije na dlanu nevernih ne ukrštaju se, već pukotine usana zaobilaze, jer i prsti behu svedoci tuđeg pramena? Videh život kako maramice kao novčanice savija, što u džepu od večnosti skriva, gde svaka suza kao valuta postaje, ali gubi vrednost na šalteru prodatih duša. Izgubljeni čoveče, osvrni se oko sebe, ne vidiš li da je prstohvat senke polovina duše tvoje u trenucima kada siromah glavu svoju spusti? Jer znam da i čovek sit glavu svoju na kolena spušta kada kruna mrvicama od hleba zavidi. Kako ćeš, o čoveče, provesti noći svoje, kada ostaješ budan sa večnošću, dok sanjaš o prolaznosti? Miluješ li joj obraze sa tako ranjivim dlanovima? Nisu li linije na tvojim dlanovima već dovoljno dugo, o čoveče, bile lavirint umesto postelje bračne? Videh kako senka pramena što na grudima počiva suze svoje plete, kako možeš, o čoveče, više voleti oči čiji je svet iza njih samo fatamorgana, dok u kapima istina nikada ne menja nijanse? Nisi li ikada, o čoveče, pročitao da muž i žena kao ruke i oči moraju biti? Ako li prolaznost plače, ruke večnosti joj suze brišu. Ako li su ruke večnosti ranjive, da prolaznost tada zaplače? A čije li si ti suze obrisao, kada ni obraze u tami razlikvao nisi? Među prstima svojim mrsio si pramen večnosti, dok na grudima prolaznim gradio si temelj pod kojim srce nije arhitekta. Zar je isti dah večnosti pred san, ili je prolaznost drugačije disala, kada u mraku milovao si grudi njene? O kako je trnovito naručje onih čija su slova kao latice, dok otrov pod jezikom celu azbuku vari! Kako su pohlepni dlanovi onih čije senke na zidu marionete proganjaju, ne bi li dobili udeo i u pukotinama! O čoveče, osvrni se oko sebe, ovladao si umećem da tuđe snove tkaš, ali prsti tvoji zadrhtali su kada probudio si se kraj daha koji je već glancao kolena neudata. Ne vidiš li, o čoveče, da te kiša ne laže, da i u kapima ti sećanje na šal vraća, dok ti i pod suncem tkaninu svoju varaš! Zašto li zalogaj sa večnošću u kasnim satima deliš, dok se u satima jutarnjim gutljaju kafe sa prolaznosti raduješ? O čoveče, kada prolaznost zatrudni a večnost se rodi, nad čijom li ćeš kolevkom bditi, kada ujutru te plač groba probudi? Ne boj se zemlje koja datume guta, ali stidi se kalendara kog nebesa među oblacima probijaju. Ko li će doći da poljubi usne tvoje, kada čitav si život košticu među zubima svojim preplitao, a slast suvoga voća pod jezikom štedeo? Ne znaš li, o čoveče, da preljuba je kao polje šahovsko, ali između crne kraljice i beloga kralja, potomci na polju ostaju da plaćaju nijanse predaka svojih? Zar ne vidite da na krovu i život i smrt kao bližnji posvađani su, ali pod krovom kao domaćini su, što nad dušama našim rukuju se? Ne znate li da večnost samo jednom pred oltarom trepne, na zavetu sa očima prolaznim?
…
Kako veli izreka stara..
Ko gleda spolja sanja,
A ko gleda iznutra budi se.
Često kažu da kada zatvorimo oči svoje,
Tada svet uči kako da gleda bez nas.
I zato…
Umrem li otvorenih očiju,
Znaću kako je svet izgledao sa mnom.
Umrem li zatvorenih očiju,
Znaću kako je svet izgledao bez mene.“
(C) Andriana Dimitrov
Kategorija: Mladi pesnici
