„Senovita ispovest“
„Ko podmlađuje senku svoju odvodi srce svoje do starosti, i ko zatvara usne svoje pogledom neće otvoriti srce ni šapatom. Da li je ples večnosti i prolaznosti i večeras pod istim horizontom?
Kroz život videh da u praznome gnezdu vladala je veća toplina nego u punome novčaniku. Videh senke kako se saginju na zidu da ružu dohvate, pre nego čovek uopšte stigne da izbroji srce svoje unazad. Shvatih da čovek bogat je kada senka se njegova kao dete u naručju majke svoje smeje, na čijim zidovima rukopis detinjstva ne bledi, a starost i među pukotinama odana ostaje. Da život je kao zagrljaj truleći, gde grob postaje kolevka sa uspavankom vaskrsenja. Dani naši kao med teku, i jednima slast ostaje na ivici usana, dok drugima gorčina još uvek na jeziku plamti. Život je poput osmeha, ali koji čovek ljubi dane svoje, samo da video bi dobro? Sećanja su nam kao koraci niz stepenice, postaju lavirint onima koji gledaju u prošlost, i presto onima koji gledaju u budućnost. Maštom krenuh u boj protiv realnosti, ali shvatih da i u snovima kazaljke život ne štede. Ko sam ja da grlim večnost dok ljubim prolaznost? Razapeti smo klinovima sećanja, na jednome dlanu latice a na drugome trnje. Shvatih pod nebom ovim da život bolji je kada bosi kucate pred vratima odškrinutim, nego da obuveni čekate pred kapijom zaključanom. Dani su naši kao pramen što niz rame kotrlja se, kao pramen što među prstima plete se, poput paukove mreže u uglovima nevinosti. Pamtim dane kada je srce na maglovitom prozoru dahom urezano osmeh mamilo, danas ni sa svim linijama na dlanu ne mogu dušu svoju da zasitim. Na klupi gde dečji rukopis ne bledi nađoh odgovor urezan pod prstima svojim. Da životi su naši kao zaljubljena večnost i prolaznost što nikada ne behu venčani, već krišom čuvaše prstenje svoje u senci naših dana.
… Настави са читањем “„Senovita ispovest“ – Andriana Dimitrov”