НОВА КЊИГА – Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

Љиљана Тамбурић – ДАМАРИ ТИШИНЕ

СТИХОВИМА ДАЋУ КРИЛА ДА ЛЕТЕ, Љубодраг Обрадовић

Стиховима даћу
крила да лете
Као птице златорепе.
Да слећу на прозоре,
Да шарају слике
И пределе далеке…
/СТИХОМ ОСЛИКАНО – Страна 5./

Јер данас ћу себе извести у провод
Са намером једном помало бесрамном
Са хаљином овом у боји малине
Да заведем године да заплешу са мном!
/НАМЕРА – Страна 7./

Ухватићу овај дан
За јутро…
…..
Ухватићу овај дан
За подне…
……
Ако ми побегне
Трчаћу
И ноге ћу поломити
Ако треба
Само да га ухватим.
…….
Упрегнућу га у јарам
И бичеваћу га…
И ораћемо по небу бразде
Док не попадамо
Од умора…
И заспимо…
Несвесни узалудне јурњаве!

А ујутру…
Ујутру све испочетка…
/УХВАТИЋУ ДАН – Страна 11./

Носи нас златна река
Кроз живот ка ушћу своме
Неко плива и пева
А неко све дубље тоне.
/ЗЛАТНА РЕКА – Страна13./

И некад мислиш да радост
Можда прекратко траје
Као да наједном тело
Облију летње кише
Но ипак вечност туге
За трен блаженства дајеш
И задњим дахом живота
Преклињеш
За
Секунд више…
/СЕКУНДА ДУЖЕ – Страна17./

Не долазе године да нам кичму ломе
А дани и сати што се с нама вуку
Хоће да нам шапну да све пролазно је
Трче крос са нама, држе нас за руку.
/ГОДИНЕ СУ САМО БРОЈ – Страна 21./

Испред тебе и мене
Безброј путева дугих
И многи од њих јасно
Ка звездама нас воде.
/БУДУЋНОСТ – Страна 25./

Тренутак један слабости наше
Враћа у нама слике старе
А срце жељно успомена
Почне да листа споменаре.
/ТРЕНУТАК СЕТЕ – Страна 27./

Усред ове пустахије дивља ружа цвета
Поручује да још овде дах живота траје
За све оне што сад живе негде на крај света,
Позив да се врате кући по лептиру шаље!
/ТУГА – Страна 49./

Косово…
Барјаци…
Крстови…
Знамења…
И пуна равница
Гробова.
На њима српска
Имена и слова
И пуно небо
Јаука
И бола.
/КОСОВО – Страна 55./

Поново,
Сељачка се моја
Млада
И сунца жељна душа
Распевала.
Поново ћу трком
У њиве благоносне
Да жањем
Жито зрело!
/СЕЉАНЧИЦА – Страна 58./

Не веруј ништа док песму читаш
Можда те обмана тамо чека
Песник ти своје снове казује
Римује и уклапа сећања далека.
/НЕ ВЕРУЈ – Страна 64./

Човек је само зрно…
Шећера… соли… ил’ песка,
Нестане врло брзо
Са ветром или са водом…
/ЧОВЕК ЈЕ САМО ЗРНО – Страна 71./

Јутрошња ми реч застаде у грлу,
А хтела је на папир, у песму да уђе.
Гура отуд, гуши, с језиком се дави
Још сусрела нисам речи од ње луђе.
/НЕИЗРЕЧЕНА – Страна 79./

Никада себе не тражи у огледалу,
Јер тамо себе нећеш пронаћи,
Ту можеш глумити особу страну,
Равнодушну, плачљиву ил’ насмејану,
Ал’ нећеш видети душа шта крије,
Јер то у огледалу видљиво није!
/ЛАЖЉИВО ОГЛЕДАЛО – Страна 82./

Љубав је дуга
Коју заједно
После кише гледамо,
Кафа коју заједно
Ујутру пијемо,
Пут који заједно планирамо
И питање – да ли си добро –
Кад у очима тугу видимо.
/ЉУБАВ – Страна 89./

Умрећу од туге ако схватим
Да у овој песми
Нећеш се препознати…
И знати, добро знати
Да увек само тебе ћу звати
– моја љубави –
/МОЈОЈ ЉУБАВИ – Страна 95./

Разапета душа на граници јаве,
Између буђења и нестварних снова,
Притискају речи, почињу да даве,
и настане тада једна песма нова!
/ДАМАРИ ТИШИНЕ – Страна 115./

Ја сам, да појасним, одувек мислио да о књижевном делу, било које врсте, па било то дело и поетска књига, најбоље говори само дело. А да критичари, писци приказа и сви који о књизи пишу субјективне критике, настојећи да буду мудри и одгонетну шта је “писац хтео да каже“, у ствари само кваре читаоцу доживљај да сам проникне у танане и изнијансиране поруке коју му песник шаље.

Да је то тако, прихвата и сама песникиња, јер каже:

Ја кад напишем песму
То није моја песма…
Већ твоја
Јер управо је читаш
И можеш да јој судиш

А да мене
Не питаш!
/МОЈА ПЕСМА – Страна 32./

У овој књизи су све песме одличне, па сам при одабиру песама био у великој дилеми, коју и колико песама да одаберем за овај приказ књиге. Мој избор песама које ћу посебно поменути, иако сам их одабрао баш доста, је опет непотпун. Јер и све остале песме у књизи, које нисам одабрао за приказ, су одличне и остаће оштећене на неки начин.

Искупити се могу само,  у складу са мојим омиљеним геслом да о књижевном делу, било које врсте најбоље говори само дело, ако Вам топло препоручим да пажљиво прочитате све песме. Јер свака је песма посебна и имаће свој сопствени живот, иако ће са свим осталим песмама чинити јединствену целину.

У књизи су песме по тематици и форми различите. Има ту елегија, описних, родољубивих, љубавних, рефлексивних песама… А заједничка нит која их све повезује је сам живот, односно чиста љубав која му превасходи. Стихови су ту само да читаоцу дају шансу да допре у саму бит постојања, опстанка и развоја живота. И да у њему подстакну оно најбоље, што песма може у људском бићу покренути.

Зато прочитајте целу књигу, сваку песму. И читајте је полако. Јер свака песма је у ствари роман, који је у Љиљани сазревао данима, а онда стао у прекрасне стихове и мудрости, по форми кратке (што је данас тренд), али упечатљиве и са јасним порукама.

БИОГРАФИЈА – Љиљана Тамбурић

Рођена 30. 6.1959. године у Крушевцу, где и данас живи. Завршила средњу економску школу у Крушевцу, а цео радни век провела у Дому здравља Здравственог центра у истом граду. Мајка двеју кћери и бака троје унучади.

Поезију пише од ране младости, а на Радничким сусретима Србије 1984. године освојила је друго место. Песме су јој објављиване у Гласнику Медицинског центра. У последње време интензивно пише и учествује на песничким конкурсима, углавном у региону. Песме су јој објављене у зборницима КК „Соколово перо” из Сокобање, у зборнику са конкурса „Ћирилица – огледало српске душе” у Великом Поповцу, зборнику „Песничко посело” и зборнику „Песничка јесен крај Мораве”. Песме су јој углавном добијале похвале, као што је то био случај и на манифестацији „Љубав и вино” у Крушевцу 2020. И 2021. године. Учествује на виртуелним промоцијама Удружења песника Србије, ПоезијаСРБ.

Однедавно је члан Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ у Крушевцу.