Кад би знао ко се игра,
играчкама његовим,
испод Зенице неба,
у улици што подсећа на реку,
само што по њој барке не плове,
него разни планови теку.
Рекао би му шапатом тихо,
да играчке чува,
приче су оне тајне,
које се у старости лове,
чувај их за туге нове,
чувај за туђе и своје снове.
© Андреја Ђ. Врањеш
Песму „ СЕТА“објавилаје по први пут новосадска угледна кућа „ПРОМЕТЕЈ“ па сте је такође и ви у ,,ПОЕЗИЈИ СРБ.“ објавили исту, међутим угледао сам становит проблем који је вероватно неприметно искрснуо, реч зеница је написана Малим почетним словом, требало је великим Зеница, јер се односи на град не на зеницу ока, тако да се изгуби цео смисао због једног слова, управо ради тог пропуста Лубо шаљем ти је поново али сада са исправлљеном грешком.
