По обичају.
У задње време сви раде, а ја седим.
Кукају да немају време.
А ја?
Имам време свог света.
Мада примећујем
да је данас најскупље управо време.
Када им кажеш да сврате:
„Знаш, јебига, не вреди , жена, деца, посао…“
Питаш их што нису дошли јуче:
„Ма хтели смо, али мали почео да кашље,
па жена…“
Е, такав сам и ја био.
Док сам радио, никад нисам имао времена.
Мислио сам
када одем у пензију
имаћу га довољно за све.
Е, немам. Немам га.
Морам да вам признам,
уби ме велика лењост.
Кријем се иза немaња времена,
а сви виде
да само седим
и гледам
како време,које сам цео живот јурио,сада пролази поред мене
без журбе.