Опет сам јутро дочекао на тераси . Седим . Ћутим . можда и плачем.
Убија нас бела куга.
Млади, чим заврше школу запосле се, обавезно јака плата , купе кола , брза, скупа,журке, моћ и провод до јаја.
Питах синове моје: „Хоће ли скоро свадба?“
Јер у моје време , у њиховим годинама , увелико сам увесељавао жене у насељу .
А одговор бруталан:„Твоје време је прошло . Данас су компјутери и мобилни у моди . Ти касниш.“
Они ништа не разумеју . Паре се потроше , моћ нестане , а кола се покваре.
Само жена која воли , она и чека.
На тераси седим .Ћутим . А , можда и плачем .
Убија нас бела куга .
А ја…чекам унуче . Па да идем . Када га видим .