Добродошли!
Nemam grižu savesti osećam nešto drugo jebeno prokleto
Nešto slično neodređeno
Bolesno dosadno neuređeno
Vratićemo se mi na grane
Da udaramo kokosom o glave ponovo
Samo ne znam šta ćemo sa tolikim košuljama
grbovima petokrakama
Kozacima kozama partizanima kurtizanama komunistima bozama
Koga još zabole kurac šta će to biti s nama
Uhvatili smo u sef suštinu a šifra nam se izgubila
Negde daleko dalje od bližeg da ne mož biti
Da li smo Avari Vendeti ili Skiti
Ako ne znaš šta ti je bilo znaš šta će ti biti
Da li ja dunju ili će ona mene popiti
Šta će se desiti
Koja će se sela poplaviti
Ko će koga ubiti
Secirati spakovati skembati
Škembići Dr. Džekil i Rembranti
Sunovrati prevrati
Ako se ispovraćam da li ću makar dušu povratiti
Ali avaj ali Avala
Ja ne volim da povraćam
Niti da ikome išta vraćam
Što mu nije pravedno oteto
Možda nisam poznavao Jotku i Petu, Arkana i Al Paćina
Ali sam bio drtina
Belosvetska baraba
Ne moraš mi opraštati bože
Ne smatram se za raba
Džaba smo krečili al još stoji farba
No nama se još ne menja boja
Još dižemo spratove
Još postimo i lomimo vratove
Još idemo u crne svatove
Ne čujemo batove
Osvićemo osvećeni i sveži
Sve manjeg tereta a sve više teži
Uljudni smo kezimo se no nama se reži
Glancamo osmeh iz profila
Turaka nema sami sebi sečemo krila
Vodio me u plava polja
učio šta je senica a šta vrabac,
da slušam pesmu skakavaca
nađem kuću vrganja i cerovih grmlja.
Kupali se pored stare vodenice
dok cvrčci pevaju pored gline,
dizao me visoko tamo gde je sunce
nosio kući kad zaćute šumske žice.
Seno na leđima,vatra na poljima,
cvrčci zgaženi vojnim čizmama,
krvave su vode reke gline
nema više igre i stare vodenice.
Opet tražimo zelenu ljubav
ali spojio nas splav,lepi Dunav,
sada pevam uz tambure i Cigane
volim te ujače Bogdane.
Teška vremena a mala deca
u krevetima noćima suze liju,
srce puca gledam brata jeca
grlim ga a istu prolazim avliju.
Plače brat moja ljubav
uzalud plač i jastuk suza
niko ne čuje,ne vidi jastuk čupav,
pucaju duše u tugama mraza.
Noći nema kraja,suze guše jastuk,
mili braco ne znam kad će zora
suze nas sabile u mračni kutak,
nada mi je da nam svetlo doći mora.
“Време за љубав”
Безброј неизговорених речи
крије се у мени.
А ја пажљиво бирам
које ћу ти рећи,
да не би посумњала.
Пригушујем срце своје,
да у загрљају
не би осетила колико
јако куца
и колико те воли.
Понекад свака нада утихне.
Страх ми обузме груди
и плашим се,
да је ово чекање
било безнадежно
и да сам сваку срећу
преувеличао.
Док ме ти гледаш,
а ни не слутиш,
како се у мени
војске спаса колебају.
Не бринеш се ти,
јер знаш
да ћу увек стајати са стране
и бити ту кад ти затребам.
Ја ћу увек бити на последњој станици,
носићу твој пртљаг прошлости
и колико год ми био тежак,
нећу се жалити.
Тај воз често промени правац,
па ми те одведе,
далеко од мене.
Остављаш ми осмех и пољубац
и свесно одлазиш.
Али знам,
када те сви разочарају,
вратићеш се
и даћеш ми мало наде,
која може опет да ме потпали.
Па да горим за жељом
да ме једног дана
твоје усне дотакну,
без икаквог разлога.
Да ми се осмехнеш онако благо
И да се у теби створи место за мене.
Једна карта, без повратка
Да отпутујемо заједно негде
мислима….
Тиме да се моја страдања заврше
и да сви певају у наше име.
Нека престане моја стрепња.
Нема се времена за то.
Сада је време за љубав.
Лука Кијачић