Док дух Православља са истока руди
отвара се небо, сву природу буди.
Пренуше се реке, брда и долине,
разбудише спокој царице тишине.
Кроз облаке снене заискриле звезде,
на коњима силним архангели језде…
И док плам небесни у очима блиста
Херувимска песма зари срца чиста.
Заруђена поноћ чежњом затрепери,
српски народ моли огрезо у вери
да благодат с’ неба на њега се спусти.
Сред молитве смерне глас нежни изусти:
„Хвала теби Оче, хвала Неимару
на предивној ноћи и најлепшем дару.
Хвала теби што си на земљи , у води…
Прослављамо Божић, кад Христос се роди!”
„Захвални смо теби Богомајко Света
на рођењу Христа, небеског детета,
што душама грешним пронашла си лека.
„Ми сада у Богу славимо човека!”
У небеском пламу месечине сјајне
заискрио занос љубави бескрајне.
Заблистале звезде у злаћаном руху.
Слава Оцу, Сину и Светоме Духу!
(C) Душан Комазец