Kad utihnu zeleni tramvaji
Naše mladosti
Svratim u aleju na Keju pet
Radi pića i kasnoga sata
Nazdravim sjenama
Staroga društva, šapatu
Nepresušnih moći
Njenih usana
Nazdravim noćnom ambisu
I pustolovinama
Koje vjerovaše u snagu
Preusmjeravanja
Zemljine putanje
Месец: септембар 2020.
САЊАЛИЦА – Јована Живковић
САЊАЛИЦА
Како тако лаким кораком балерине
На једној се нози врти
Као да јој живот о њој виси
А она сања ли сања
У вртлогу заноса
Кроз облаке се пробија
И тако лако се савија,
Доводи ме у њене маште,
И ко нитима својим рукама
Нову причу плете,
Једним покретом сваку ноту осети,
Блиставости ли виолине која само
по њој свира,
Чаробне прашине коју само она дира,
Чини се живом, недодирљивом,
Приближиш ли се чини се пашће, али
Корацима попут облака можеш је
осетити нежно,
Ал’ она се држи на концу утехе,
Као да јој живот о њему виси,
И рукама плете њену мрежу снова.
©Јована Живковић,
Ученица II-5 средње
економско-трговинске шкoлe,
правни техничар
БАЛЕРИНА – Душан Комазец
БАЛЕРИНА
К’о вапај несташног ветра који буди
утихнути одјек чулних теревенки
разигран к’о лахор плес нестварних сенки
извори се с’ дахом светла које руди.
У одори нежној, гипка попут прућа
покретом изнуди безвремље, јер мами
дремљиве погледе времешних у тами.
Отима им давно пренута сванућа.
Опчињени блудно беличастим велом
што просторе нове пируетом стече,
похотни којима жар се не дорече
уздишу за њеним вретенастим телом.
Девојка ил’ лабуд, питање је јасно,
ал’ сваки одговор недоумље нуди.
Тренутак промисли вео прекри худи
жуборења чежње што заруди страсно.
На престолу сама, попут нежног крина
сазвучјем покрета дочарава дугу,
док под плаштом белим можда скрива тугу,
јер је само једна нема балерина.
© Душан Комазец
A ONDA SVIĆE – Mirko Popović
navečer u tvom glasu je
plamen svijeće koju palim
da upokojim predjele
nevidljive materije
navečer u tvom zagrljaju
nismo preplašeni nismo sami
iako strašni blaženi mir
prekriva vrijeme zemaljsko
navečer u tvojoj realnosti
gledamo neusklađenost
slike s kojom se mimoilazimo
u neka aprilska popodneva
puna sunca i kasnoga snijega
u noći u neznan sat
ogrnuti šutnjom koračamo
ti pališ svijeću
dok zemlja razmrvljena
ne počne disati
a onda sviće
БАЛЕРИНА – Латинка Ђорђевић
БАЛЕРИНА
У вртлогу њеном
док плеше
ланци звекећу.
Гледалац спутаних мисли,
осети бол и срећу.
Пожели неки други живот,
неки други свет,
док траје њена игра
нестаје цвет.
MUK KURZIVNE KIŠE
Šutim.
Kao kišni dan.
Neko broji laste. Kojih nema.
Tihujem.
Sipi.
Ko to pita bešumnu
plavu pticu: Ako smo budni
kad smo postojali mi?
Ili je samo u nama
trajalo vrijeme
i bez nas otputovalo.
Šutim.
Ako smo budni gdje su
Jutarnji vozovi
što stizali su
u svitanja
i nestajali negdje
u dubini vidika
kao rasuti dani.
Drugi pišu – RTK Kruševac – Udruženje pesnika Poezija SRB slavi osam godina postojanja
Nedavno je izašao je 14. broj časopisa za poeziju „Poezija SRB“. Objavilo ga je Udruženje pesnika Srbije – Poezija SRB koje danas(17.09.2020.) slavi rođendan.
Pre 8 godina, na današnji dan osnovano je Udruženje pesnika Srbije „Poezija SRB“. Okuplja pesnike kako iz Srbije i sa teritorije Balkana, tako i iz celog sveta. Urednik i idejni tvorac Udruženja, Ljubodrag Obradović, kaže da zbog pandemije sve rade preko interneta. On je gostujući u Jutarnjem programu Televizije Kruševac rekao da će i godišnjicu osnivanja obeležiti virtuelnim programom na Jutjubu i na portalu Udruženja Poezija SRB.
Ipak, reklo bi se da pesmama nekako više priliči papir, pa tako stihove članova Udruženja objavljuju u časopisu „Poezija SRB“.
OBLICI FRAGMENATA – Mirko Popović
Već odavno ne izlazi u grad, prošaputa blaga večer koja, očekivano, ispolji tihost. Cirusi, visoko gore, jedva zamjetljivim pomjeranjem neprestano se transformiraju u nove oblike. Oboje smo zagledani u (te) visine. Anđela vidi jablanove u tihom izvijanju kroz prostor, ja vidim prigušene žeravice u njenim očima koje su se nekada smiješile i u meni zatvarale vrata najezdi ovozemaljskog kaosa.
* * *
Već odavno ne izlazim u grad, zasljepljujućim pepelom glasa zapreta mi dušu, bespomoćnost mi okameni slikom potonulom u sutonsku samoću. Nečije su ruke u rasteru njena lica pogasile oči zvijezda. Pa me ne želi buditi u svome snu i u frekvenciji svih nestalih zemaljskih zvukova, samo se još jednom oglasi kao realnost bez prostora, kao trajnost bez vremena:
Sjećaš li se našeg prvog poglavlja? pita li me, ili se ogrćem u boje listopadne, ili sjedam tamo gdje se tiho poput sudbine predaje večernjem žuboru, tamo gdje sobom drukčijim dotičem nevidljivo lice pred ogledalom. I kapljem s predjelima u kojima je bubrila i cvjetala, rosna, mekana i rumena… kao prvi poljubac.
* * *
Da. Kao da još traje, odgovori dašak povjetarca koji se iznenada javi poput prstiju nekog maestra što tiho zašumori u nevidljivom lišću i dalekim gorama zaspalim iza sklopljenih očiju.
Nisam te htjela buditi, prošaputa.
Ali, ti si zaspala, ne ja, nasmiješim se krajevima stisnutih usana. Sa sjenkom svjetlosti što napušta vidik nad gradom.
САМО ПЛЕШИ МИЛА – Александра Золотић
САМО ПЛЕШИ МИЛА
Усних ноћас да сам ти,
грациозни бејаху моји покрети.
Подијумом клизила сам слободно, бешумно,
у срца многа ушуњала се крадимице, нечујно.
Но очи кад на трен отворих,
усред немира и туге се створих.
Стога натраг хитам у снове,
да будем ТИ бар још ноћи ове.
И ноћи након ове, и сваке ноћи нове…
Ох, желим снити бескрајне снове!
Да плешем спокојно, лагано и чедно,
да са хармонијом, попут тебе, будем једно.
БАЛЕРИНА – Илијана Опачић
БАЛЕРИНА
Гледам те како параш облаке у тами
И како се пркосно до неба вијеш
Похабану црвену фарбу поносно носиш
и не желиш да је кријеш
Прсти ми прелазе преко пирош сукње
Те храпаве, металне, искрзане туфне
Још се боре, још зубу времена одолевају
Ниси, балерино, још спремна за предају
Стари механизам и даље вредно ради
Иако зарђао, деци пружа снове
Залеђена у покрету, твој осмех на лицу ме мами
Да и ја седнем у твоје трошне ноге