Добродошли!
Љубодраг Обрадовић, Драган Тодосијевић, Јована Обрадовић, Илија Обрадовић и Кристина Дамњановић
Čekanje je sastavni deo života koje nas prati tokom celog našeg putovanja kroz život. Čekamo prve igre,polazak u školu,prvi poljubac,maturu,da porastemo,posao,ljubav života, rođenje deteta,kupovinu stana ili kuće,bolje sutra…Uvek nešto čekamo a sat otkucava minute, planeta zemlja nije stala,ona nas ne čeka. Najgore je kada ništa ne ide kada gubim bitku za bitkom doživljavam poraze na … Настави са читањем “ČEKAJUĆI SUNCE-Miroslav Krnjeta”
Čekanje je sastavni deo života koje nas prati tokom celog našeg putovanja kroz život.
Čekamo prve igre,polazak u školu,prvi poljubac,maturu,da porastemo,posao,ljubav života,
rođenje deteta,kupovinu stana ili kuće,bolje sutra…Uvek nešto čekamo a sat otkucava minute,
planeta zemlja nije stala,ona nas ne čeka.
Najgore je kada ništa ne ide kada gubim bitku za bitkom doživljavam poraze na svim frontovima,
gde god da krenem sva vrata su zatvorena,koliko god da se borim ili bilo šta da uradim
jednostavno ponor bez izlaza.Kao davljenik u živom pesku što se više opire i bori on sve dublje tone.
Mudri ljudi kažu posle kiše dolazi sunce,samo meni nešto predugo pada kiša i pitam se kad će više
sunce da sine.Čekanje se pobeđuje mirom i strpljenjem ako to čovek nema lako može čekajući da sagori.
Blago onima koji su dobili dar smirenosti i strpljenja,moje srce nema to blago pa se vatrom uči da čeka.
To je moje najteže čekanje,čekajući da novo sunce sine,sada kada sagledam sva druga čekanja su sitnice.
Боже, дај ми срце лавље и душу велику ко православље да сећање ме не боли и да срце опет воли, да не мрзи и не суди, да зло семе у мени не буди, кад се оно својски труди да злотвору опрости и ником не напакости. Боже, дај ми очи Христове да опростим возове, … Настави са читањем “Боже – Данијела Јевремовић”
Боже, дај ми срце лавље
и душу велику ко православље
да сећање ме не боли
и да срце опет воли,
да не мрзи и не суди,
да зло семе у мени не буди,
кад се оно својски труди
да злотвору опрости
и ником не напакости.
Боже, дај ми очи Христове
да опростим возове,
пијаце и мостове,
бомбе и ракете
и људе што беху
несрећне мете,
Милицу и Сању
и све пале анђеле,
дечје уснуле главе,
војнике и хероје
што на небу сузе броје,
Косово и Кошаре,
цркве и манастире.
Да опростим им земљу своју,
родну груду и колевку моју,
напаћену, крвљу напојеном,
плачом мајки надојеном.
У пролеће место цвећем
ливаде јој бомбама посуше,
црним птицама небо прекрише,
челичним “анђелима” зло разнеше,
смрт у пролеће сејаше
и децу нам из сна пробудише.
Боже, дај ми мир
и снагу да наставим даље
и ову песму којом срце
поруку шаље
да се Србин не предаје
и вековима на огњишту опстаје,
док је вере да и он траје
и да све од себе даје,
сваком пружа своју руку
и подноси сваку муку.
Боже, помози мом народу
у малом Ноевом броду
да се сложи, обожи и умножи
и да памти своје претке
ко иконе ретке,
свој крст ко Божји прст,
своју славу, ратове и историју
и поносну земљу своју
и јунаке све на броју.
‘
Tuđu bol ne osećate svoju celom svetu namećete kao puni ste ljubavi a svi drugi su gubavi. To što vi mislite samo svoje cipele gledate po tuđim glavama hodate hvala vam što sudite. Hvala što moje srce pazite a tuđina ljubite i hvalite, hvala što me hranite a iza leđa vređate i gazite. Ne vidite … Настави са читањем “SAMO MI-Miroslav Krnjeta”
Tuđu bol ne osećate
svoju celom svetu namećete
kao puni ste ljubavi
a svi drugi su gubavi.
To što vi mislite
samo svoje cipele gledate
po tuđim glavama hodate
hvala vam što sudite.
Hvala što moje srce pazite
a tuđina ljubite i hvalite,
hvala što me hranite
a iza leđa vređate i gazite.
Ne vidite moje suze
šta mi život uze
važno je da ste vi dobro
a mene na vetar,samo hrabro.
Kada je teško tražite ruku
kukate na nepravdu
a ne vidite moju muku
okrenete leđa kad me nevolje bodu.
Kad treba život da se drži
onda me zovete i volite
a kad mene boli,onda izdrži,
zaista vam hvala
što o meni toliko brinete.
Sve što vama treba
mora da se skida s neba
a kad ja imam želju
snađi se voljeni prijatelju.
У ЖИШЦИ У осмех се претвори, радуј јутра, уђи лепотом у речи, постани светлост рањеној птици, из мржње се извуци, игре понеси, препознај себе, у краткој жишци. РАЗЛИКА Како да се вратим када не знам где, питаћу селице оне се враћају, самном је ипак другачије, ја бих враћањем обмане множио. ТИШИНЕ Скривене зорама, тамо где … Настави са читањем “У ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш”
У ЖИШЦИ
У осмех се претвори,
радуј јутра,
уђи лепотом у речи,
постани светлост рањеној птици,
из мржње се извуци,
игре понеси,
препознај себе,
у краткој жишци.
РАЗЛИКА
Како да се вратим када не знам где,
питаћу селице оне се враћају,
самном је ипак другачије,
ја бих враћањем обмане множио.
ТИШИНЕ
Скривене зорама,
тамо где зрију чекања,
у сусретима испод неба,
далеке од гледања.
Постоје да свратимо,
заклони од буке лажи,
дубоке као одговор,
који се у њима тражи.
ДУБИОЗЕ
Због чега истине чекају,
мора ли се искуство плаћати,
зашто лепота нестаје,
где ли се може враћати ?
Радују ли се траве,
дувају ли сновима ветрови,
зашто се памте несрећни,
како умиру цветови ?
Настави са читањем “У ЖИШЦИ и друге песме… – Андреја Ђ. Врањеш”
*** Danima gledam gust oblak nad Pančevom otrovni crni dim (mart 1999. – mart 2019.) *** Zvuci sirena zamotavahu ljudi duvan u papir (april 1999.) *** Moju baku su na sopstvenoj sahrani plašile bombe (1907 – jun 1999.) D.Ivanović, 25.03.2019
***
Danima gledam
gust oblak nad Pančevom
otrovni crni dim
(mart 1999. – mart 2019.)
***
Zvuci sirena
zamotavahu ljudi
duvan u papir
(april 1999.)
***
Moju baku su
na sopstvenoj sahrani
plašile bombe
(1907 – jun 1999.)
D.Ivanović, 25.03.2019
Padao je prvi suton iznad moga grada ja čitao Bodlera sam Lorku i Nerudu. Tu u parku ispod seni starih kestenova, vodila se mrtva trka Getea, Prevera. Oko mene samo knjige poezije more, s korica se jedne smeši lik slavnog Tagore. Čitao sam tu i Lorku Puškina, Prevera, Cvetajevu pa Nerudu Bloka … Настави са читањем “NEK OSTANE SAMO ŽUBOR – Milovan Petrović”
Padao je prvi suton
iznad moga grada
ja čitao Bodlera sam
Lorku i Nerudu.
Tu u parku ispod seni
starih kestenova,
vodila se mrtva trka
Getea, Prevera.
Oko mene samo knjige
poezije more,
s korica se jedne smeši
lik slavnog Tagore.
Čitao sam tu i Lorku
Puškina, Prevera,
Cvetajevu pa Nerudu
Bloka i Hajnea.
I sve tako dok noć pada,
žuborila česma,
a iz knjiga nudila se
neka nova pesma.
Do ponoći trajalo je
veče poezije,
tu naravno čitanje se
završilo nije.
Zadnje uvek čitam pesme
slavnog Jesenjina,
pa se lepo veče pesme
završi sa njima.
Tad tišinu niko dugu
narušiti ne sme
nek ostane samo žubor
vode stare česme.
Milovan Petrović
ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ Још за тебе песме пишем, Кад су ноћи моје дуге, Још због тебе ваздух дишем, И не гледам жене друге. Још уздахом трујем душу, Кад по ноћи бројим звезде, Чекајући да те видим, У кочијама што небом језде. Још ми твоје очи плачне Неку тугу, сету врате, Па се као … Настави са читањем “ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Драгојло Јовић”
ЈОШ ЗА ТЕБЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ
Још за тебе песме пишем,
Кад су ноћи моје дуге,
Још због тебе ваздух дишем,
И не гледам жене друге.
Још уздахом трујем душу,
Кад по ноћи бројим звезде,
Чекајући да те видим,
У кочијама што небом језде.
Још ми твоје очи плачне
Неку тугу, сету врате,
Па се као клошар питам,
Зар најдражи увек пате.
А кад схватих да сневајућ,
Тебе никад срести нећу,
Распукне се све у мени,
Знам да сруших своју срећу.
Тад утеху себи тражим,
Да кроз живот чврсто газиш,
И кад чедо своје мазиш,
Лик клошара ипак тражиш.
Док године некуд јуре,
А животи нам к ушћу журе,
Нек сећања макар трају,
Ко спочетка и на крају.
Пожутеле слике спали,
Нек са њима све нестане,
Довољно је да клошар пати,
Сат живота док престане.
ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК Шта бих без птица Опрости селе Кад оне мене Тако веселе Без њих би брате Као без Сунца Увела она најлепша ружа Ватра сред срца Што увек тиња Престала би души да прија Ни гране не би биле ми миле Цвркута нигде кад ветар пирне Реке би стале, пут би залутао И … Настави са читањем “ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК……Миладиновић Сандра Мајра”
ЧЕКАЛА БИХ НАВЕК
Шта бих без птица
Опрости селе
Кад оне мене
Тако веселе
Без њих би брате
Као без Сунца
Увела она најлепша ружа
Ватра сред срца
Што увек тиња
Престала би души да прија
Ни гране не би биле ми миле
Цвркута нигде кад ветар пирне
Реке би стале, пут би залутао
И сваки корак себе би спутао
Чак оне звезде из васионе
Тугу би ткале без птица болне
Непроходне би горе биле
Меане пусте тугу би криле
А ја бих негде скрхана сва
Срасла са земљом од чекања…
(c) Миладиновић Сандра Мајра
Niko nas ne pamti više al’ zato druže ne mari pamte nas ulice grada ulice i trotoari. Niko se ne seća više pesama u zore rane kada se sunce promoli i kad se zatvore kafane. Niko baš niko druže prošlo je davno sve možda se nas samo sete žene generacije. Milovan Petrović
Niko nas ne pamti više
al’ zato druže ne mari
pamte nas ulice grada
ulice i trotoari.
Niko se ne seća više
pesama u zore rane
kada se sunce promoli
i kad se zatvore kafane.
Niko baš niko druže
prošlo je davno sve
možda se nas samo sete
žene generacije.
Milovan Petrović