Месец: септембар 2018.

KO JE TAJ ČOVEK – Slobodan Jevremović

~~~ No one will ever know the truth but me … ~~~ Ko je taj čovek što skuplja protekle uspomene, sve tuge smešta u prebolno srce i pomoć otišlu vraća na početak da reši protekle puteve pospanih trava, bez svetla po danu, bez snova po noći, sa uzdahom nesudjene sudbine. Ko je taj čovek što … Настави са читањем “KO JE TAJ ČOVEK – Slobodan Jevremović”

~~~ No one will ever know
the truth but me … ~~~

Ko je taj čovek
što skuplja protekle uspomene,
sve tuge smešta u prebolno srce
i pomoć otišlu vraća na početak
da reši protekle puteve pospanih trava,
bez svetla po danu, bez snova po noći,
sa uzdahom nesudjene sudbine.

Ko je taj čovek
što dušu ima potpunu tobom
a radosti od juče, neznane, znane,
hoda ih u nadi, a zna i hoće
ponovna jutra iz čekanih sutra,
da povrati snagu i srce umiri,
uz dodire tvoje,
i osmehe očiju gledanih blizina,
mila moja.

Ko je taj čovek,
u bespuću ovom što donosi sreću
u tvoje srce?

(Bgd, 13.sept.2018)

ALHEMIČARI – Nena Miljanović

  Poezija je Alhemičar: transom izazvanim usamljenošću od sitnog tragača za avanturamna i sirovim strastima  u mojim očima i u rečima poema (koje se pišu imperatorima i bogovima) napravila je Kolosa i Muškarca (od dve vere i sedam vremena neistina). I svako njegovo nečoveštvo i laž upisah sudbini u krivicu i za svako njegovo nečinjenje … Настави са читањем “ALHEMIČARI – Nena Miljanović”

 

Poezija je Alhemičar:
transom izazvanim usamljenošću
od sitnog tragača za avanturamna i sirovim strastima 
u mojim očima
i u rečima poema (koje se pišu imperatorima i bogovima)
napravila je Kolosa i Muškarca
(od dve vere i sedam vremena neistina).

I svako njegovo nečoveštvo i laž
upisah sudbini u krivicu
i za svako njegovo nečinjenje i izgovor
za svaku sićušnost duše
nađoh veliko opravdanje,
i svaku svoju reč poniženja i bola,
prećutanu i progutanu
zajedno sa neizrečenim optužbama,
pretvorih u biser oprosta
koji me opljačkanu za srce ponos i izgubljene godine
ostavljenu bez ičega
obogati

Ljubav je Alhemičar:
nečije vruće reči i povremene nagone
proglasila je sobom
misticizmom okultnih reči
ubedila me je da sam tom njemu ono što je on meni
život i smrt
i od mene uzgredne i bezvredne tom nekom
načinila veliku ženu
i pesnikinju

 

NA PLAŽI – Dejan Ivanović

Ne bih da se opravdavam … Ali ovde je nerazumno pusto i skupo boravište  primitivnih lešinara, što glođu respiratorno tkivo našeg bića. Naišla je zgodna, nežna, mlada i vitka žena, pored mora gazila vlažnim peščanim nanosima, zabacujući noge, lelujavim hodom … Trag je nestajao brzo za njom u pesku, ispran talasima. Praćena radoznalim pogledima napucanih … Настави са читањем “NA PLAŽI – Dejan Ivanović”

Ne bih da se opravdavam …
Ali ovde je nerazumno pusto
i skupo boravište 
primitivnih lešinara,
što glođu respiratorno tkivo
našeg bića.

Naišla je zgodna, nežna, mlada
i vitka žena, pored mora
gazila vlažnim peščanim nanosima,
zabacujući noge, lelujavim hodom …
Trag je nestajao brzo za njom
u pesku, ispran talasima.

Praćena radoznalim pogledima
napucanih stereotipima,
spucanih kompleksima,
skrivenim ispod ružnih tetovaža;
Usred važnosti u nepredvidivoj gužvi;
Svom ludilu haosa.

Videh, iznenadne
promene raspoloženja,
krizu na polju morala, krađu identiteta
nekontrolisanu histeriju,
napade nepovezanog
smeha i plača,

nerazgovetnog brzog pričanja,
prenaglašene emocije,
burnog toka!
Onda je i kiša
naprasno počela da pada,
bez povoda …

Bečići, 02.09.2018.

Промоција часописа ПоезијаСРБ број 10 у Лесковцу

Još slika na Fejsbuku Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 10 промовисан је 5. 9.2018. године у Лесковцу у Центру за Културу. Промоцију је организовао и реализовао Зоран Јовановић (са својим пријатељима песницима из КК “Поезија 016”) у сардањи са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У промоцији часописа су учествовали песници из … Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 10 у Лесковцу”

Još slika na Fejsbuku
Часопис за поезију ПоезијаСРБ број 10 промовисан је 5. 9.2018. године у Лесковцу у Центру за Културу. Промоцију је организовао и реализовао Зоран Јовановић (са својим пријатељима песницима из КК “Поезија 016”) у сардањи са Удружењем песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. У промоцији часописа су учествовали песници из Крушевца: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Мића Живановић и Ратко Тодосијевић Баћо, а чула се и поезија Зорана Јовановића, Стефане Станивук, Бојана Тасића, Марине Ђорђевић и свих других присутних песника из Лесковца. Пошто је ово прва у низу промоција јубиларног броја ДЕСЕТ Часописа за поезију – ПоезијаСРБ, могу се похвалити да је протекла у изузетном расположењу и надахнутости свих актера промоције. Како рече мој пријатељ Зоран “Atmosfera do usijanja.Gosti iz Krusevca zadovoljni gostoprimstvom u Leskovcu” Да, задовољни смо, нарочито лесковачким роштиљом и штрудлама Мимице Костић.

А ево шта шам пропустио да кажем у Лесковцу:

Часопис за поезију ПоезијаСРБ је посебан. Ми заувек у Ваша срца уносимо лепоту поезије! Свака песма коју у Часопису за поезију – ПоезијаСРБ прочитате или је објавите, оплемениће и челичити Ваше тело и душу!

Ево, овај број је јубиларни – десети. “Студент кад добије десетку, зна да нема боље оцене и да је постигао изузетан успех. Писац, кад објави 10. књига, се нада да је то подухват достојан пажње”… А кад Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ, то јест ми, објавимо десети број часописа за поезију, знамо да је то тек зрно песка у океану поезије, која нас запљускује из дана у дан, али знамо и да је свако зрно значајно за праву спознају суштине поезије.

Настави са читањем “Промоција часописа ПоезијаСРБ број 10 у Лесковцу”

Pariz kao uramljeni leptir na zidu.

Zli jezici bi rekli nek’ ide redom,makar se naziveo. To me rastuzuje i pogled zamagljuje. Zamislite najlepsi san otet komsmarom, poslednji poljubac coveka i zemlje zakopan. Bezbroj drugih lepih i manje lepih stvari. Da’l ce reci i za sebe tako nesto, mislim da ce mozda i moci,samo oni koji mogu otici bez zelja. A,mene jedna … Настави са читањем “Pariz kao uramljeni leptir na zidu.”

Zli jezici bi rekli nek’ ide redom,makar se naziveo.
To me rastuzuje i pogled zamagljuje.
Zamislite najlepsi san otet komsmarom,
poslednji poljubac coveka i zemlje zakopan.
Bezbroj drugih lepih i manje lepih stvari.
Da’l ce reci i za sebe tako nesto,
mislim da ce mozda i moci,samo oni koji mogu otici bez zelja.
A,mene jedna misao kida,kao zelja razmazenog deteta.

Kakav je Pariz?
Voleo bih poslednji put tamo da setam.
Te ulice sam poznavao kao svoj rodni grad.
Taj grad nocu nije grad,vec kolevka izgubljenih.
Svako pronadje sebe ima svrhu,smisao.
Pariz je nacin zivota.
Pristao bih.
Tamo bih zaspao jednom onako zauvek.

Znam otici moram,cekam da me prozovu.
Nisam u cekaonici tamo ne zelim biti.
Imaju sve o meni otvorena knjiga je moj zivot,
ali jos uvek nista…niko me ne zove.
Sve mislim da nije neko usao i rekao:
“”Izvinite samo nesto da pitam”
i ostao vecno.

Svi su prosli i sam sam ostao.
Crne ptice su pored mene svetle ,
ne mari one me vole.
Ne moraju jos dugo da glumataju
sve odlazi vremenom.
Ali kako cujem,a sve bolje nesto u zadnje vreme cujem,
sve se i vraca zajedno sa vremenom.

Nije nista lako,ovo ovde je balkan.
Sve ide tesko,a najteze je ziveti.
Ima hrane,ima vode,
za jelo i pice nikad problem.
Da se razumemo nije Afrika.
Na drugaciji nacin tesko pre bih rekao,
da je to jedan mentalni zalogaj koji se vari ceo zivot.

Legnem tako,pa mislim da sanjam.
Ustvari sam u mraku sopstvenom,
i prevare me kad mi kazu da bice bolje.
Uvek kazem mora da bude.
Legnem tako,pa mislim da sanjam
pa ako su to sni…smesi se kraj.

Ostaju razgovori koji su ostavili trag
bilo glupi,smesni,zalosni,pametni.
Ostaju slike na kojima smo lepi,
i one na kojima mislim da sam ruzan.
Ostaje sve za nekog drugog pa cak i ja.
Za nekog ko’ dolazi da me odvede spusti na dubinu
i sprovede kroz otvorena vrata u zemlji.
A,da ostaje i Pariz kao uramljeni leptir na zidu.

Lepoto moja-Kristijan Ilievski

Lepoto moja, što sijaš u daljini, što zavodiš ljude pogledom, što zavodiš izgledom, što pozivaš ljude tvojom dušom zlatnom i dobrom. Lepoto moja, ta tvoja plava kosa podseća na onih žitnih polja u Posavini. A te njene oči što joj sijaju kao zlato, neprocenjivo zlato, svakoga podsete na Persiju. To njeno lice je toliko lepo, … Настави са читањем “Lepoto moja-Kristijan Ilievski”

Lepoto moja,
što sijaš u daljini,
što zavodiš ljude pogledom,
što zavodiš izgledom,
što pozivaš ljude tvojom dušom
zlatnom i dobrom.

Lepoto moja,
ta tvoja plava kosa
podseća na onih žitnih
polja u Posavini.

A te njene oči
što joj sijaju kao
zlato,
neprocenjivo zlato,
svakoga podsete na Persiju.

To njeno lice je toliko lepo,
lepše je od svega što postoji
na ovome svetu,
sa tim lepim licem podseća
na božicu Atenu.

Очи моје лепе

Та девојка,са том лепом плавом косом, која зачара сваког ко је угледа, та лепота са тим лепим очима, који личе на два дуката. Мене душа вуче према њој, та њена силна лепота и доброта, мене тера да је волим још више, онолико колико нормалан човек не може да замисли. Ех,ти лепото што те нема, што … Настави са читањем “Очи моје лепе”

Та девојка,са том лепом плавом косом,
која зачара сваког ко је угледа,
та лепота са тим лепим очима,
који личе на два дуката.

Мене душа вуче према њој,
та њена силна лепота
и доброта,
мене тера да је волим још више,
онолико колико нормалан човек
не може да замисли.

Ех,ти лепото што те нема,
што те нема да ти мазим
ту косу плаву,
плаву као жито.

Ех,што ми за тобом душа плаче,
као кад Црногорац падне са кањона
Мораче.

Да није тебе,ја би снагу изгубио,
понос никада не би имао,
душу би растужио,
и ја би тада умро.

Дођи код мене,
да те загрлим јако
и да те не пустим.