Добродошли!
Otpoče pčelica let da upozna svet. Al’ prekinu njen let prvi mirisni cvet. Šta će pčelici svet, kad ima mirisni cvet?
Otpoče pčelica let
da upozna svet.
Al’ prekinu njen let
prvi mirisni cvet.
Šta će pčelici svet,
kad ima mirisni cvet?
Jadna ti zemljo i more jer djavo napuni osmneast godina Vise ne stanuje gore promenjena mu je sudbina Pljunuo je na ocevu cast zeleo je imati svu vlast Izmedju smo zovu nas balast ljudi sami zadiru u njegovu oblast S’pogledom na Sionsku goru praticemo vodostaj na crvenom moru Jadna ti zemljo i more djavo zna … Настави са читањем “S’pogledom na Sionsku goru”
Jadna ti zemljo i more
jer djavo napuni osmneast godina
Vise ne stanuje gore
promenjena mu je sudbina
Pljunuo je na ocevu cast
zeleo je imati svu vlast
Izmedju smo zovu nas balast
ljudi sami zadiru u njegovu oblast
S’pogledom na Sionsku goru
praticemo vodostaj na crvenom moru
Jadna ti zemljo i more
djavo zna da ima malo vremena
Forsira zlo,nanosi bore
nudi svoga semena
Okovo u lancima
covecija ramena
Sluzi se znacima
u saku stavlja hleb od kamena
S’pogledom na Sionsku goru
praticemo vodostaj na crvenom moru
Jadna ti zemljo i more
otud gde je nebo busno bije strasan vetar
Oseke i plime gnusno
odranjaju hektar po hektar
Odrekni se ispravi me kaze Sv.Petar
dobrota doseze u etar
Cudni su putevi kojim setas
to tako treba iskusenje na svaki metar
S’pogledom na Sionsku goru
praticemo vodostaj na crvenom moru
Pesmo moja, da ti se poverim: Bio je čovek nekog ludog stila, A ja sam tada ranjena bila. Bila sam uplašena,bolna i setna, A pored njega vesela i sretna. Muku sam svoju lakse podnosila, Bolu i strahu osmehom prkosila. Tad mi je pružio pažnje malo, A sad mi je do njega tako mnogo stalo. Udaljio … Настави са читањем “ISPOVEST PESMI – Jelena Đurašković”
Pesmo moja, da ti se poverim:
Bio je čovek nekog ludog stila,
A ja sam tada ranjena bila.
Bila sam uplašena,bolna i setna,
A pored njega vesela i sretna.
Muku sam svoju lakse podnosila,
Bolu i strahu osmehom prkosila.
Tad mi je pružio pažnje malo,
A sad mi je do njega tako mnogo stalo.
Udaljio se i ništa mi više ne daje,
Al’ sve jedno traje
I jako mi nedostaje.
Budim se s mišlju na njega
I isto tako putujem u san;
Prvi je moj uzdah i poslednji svaki dan.
Desilo se što nije trebalo da se desi;
U misli moje upreli se gresi.
Sad kad bih htela što ne bih smela
Hvata me strah i prečest uzdah.
Pitam se dal’ misli moje imaju moći.
Mogu li ovako snažne do njega doći.
A možda ipak ne treba da zna
Koliko me izluđuje, opseda…
Da li sam bila željna izazova
Kad me ponela staza ova?
Put kojim krenuh mnogo vrluda.
Dokle ću s njim i kuda?
Čas breg,čas dol,
A na kraju čekaće me zasigurno bol.
Kako da siđem s ovog bezizlaznog puta?
Njime se nigdje ne stiže,već prazno luta.
Ne mogu nazad,a ne smem napred.
Gde li je sad moj kućni prag?
Kako da mu se vratim i poravnam trag?
Neka čudna sila moj otpor slama
Ne da mi da o svemu ja odlučim sama
I više ništa nije u mojoj moći,
Jedino nada da će ipak proći…
Al’ prolazi samo vreme,a ništa se ne menja
Više mi nisu jasna ni sopstvena htenja.
Prolazi vreme,a misao na njega ne briše.
Čini mi se da svakog trena volim ga sve više.
Slažem kockice od prošlih događanja
Pravim mozaike i predviđanja,
Preplićem kombinacije lude,
A one baš ništa ne nude.
Još me i savest moja opominje
I moje zrelo doba spominje.
U filozofiji tražim spas.
Ona me ne kori i ima topliji glas.
Podršku mi daje
Da traje dok traje.
Kaže da greh je ubijati istinu za lažno
I da uopšte nije ni malo važno
Što mi više nije petnaest,dvadeset ili dvadesetpet.
Ona ima drugačiji pogled na svet.
Eto pesmo moja,ti postade duga
U tebi prepoznah za ispovest druga.
slovo S simbolizuje sopstvenu slabost istaknuto u začaranom krugu obeležja vizuelnog identiteta na zastakljenoj terasi obližnjeg hotela stabilnost kosina gipsanih kolonada spolja izgleda superiorno zarobljena zamkama šljaštećih vrhova sve suptilnije i suptilnije, strasno ko će nastaviti slavnu tradiciju objavljivanja pohabanih termina glasnika degutantnih sadržaja uspeha, sjajnih doba i prohibicija neki stilovi su poput tabloida smišljeni … Настави са читањем “BEČIĆI – Dejan Ivanović”
slovo S simbolizuje sopstvenu slabost
istaknuto u začaranom krugu
obeležja vizuelnog identiteta
na zastakljenoj terasi
obližnjeg hotela
stabilnost kosina
gipsanih kolonada
spolja izgleda superiorno
zarobljena zamkama šljaštećih vrhova
sve suptilnije i suptilnije, strasno
ko će nastaviti slavnu
tradiciju objavljivanja
pohabanih termina
glasnika degutantnih sadržaja
uspeha, sjajnih doba i prohibicija
neki stilovi su
poput tabloida
smišljeni da se dopadnu
kulturno i socijalno
depriviranim slojevima
Slomljenom snagom
svog iskonskog senzibiliteta
ispaštam nad tužnim konačištima
smelih utopija
bez trunke stida
Mnogi su ti pesmo o ljubavi pričali. Velike ste misli zapisivali. Ja bih da se svemu doda: Ljubav je kao voda. Kroz usku pukotinu zađe, Prazninu u duši nađe, Pa teče, buja i plavi, Vrtloge pravi. I gde god beše slobodnog mesta Useli se i mesta nesta. Potopi sve što beše pre nje, Kao da … Настави са читањем “Ljubav je kao voda – Jelena Djurašković”
Mnogi su ti pesmo o ljubavi pričali.
Velike ste misli zapisivali.
Ja bih da se svemu doda:
Ljubav je kao voda.
Kroz usku pukotinu zađe,
Prazninu u duši nađe,
Pa teče, buja i plavi,
Vrtloge pravi.
I gde god beše slobodnog mesta
Useli se i mesta nesta.
Potopi sve što beše pre nje,
Kao da nikad ni postojalo nije,
A onda otpoče svoj hir;
U duši tvojoj zavlada nemir.
Ponekad to bude baš lepo,
A ponekad tako glupo,beznadno,slepo…
Kada se desi situacija druga,
Pati se,boli,ljubav je tuga.
Borba se vodi,popuštaju brane,
I nema načina da bujica stane.
Roje se pitanja,počinju lutanja,
Misli se preplicu,
Unose nemir tvome biću.
Prave se kombinacije lude,
A one baš ništa ne nude.
A pesma tvoja postaje duga
Jedino u njoj nalaziš druga
Jedino u nju imaš vere
Da joj se tajne tvoje povere.
ОКА МОЈА ДВА Кише немилице лију, данима, Ноћи су дуге и предуге, На јастуку мом мало је сна, И превише туге. Опет једно тмурно јутро, Отварам очи несанице, Срећем се са собом,згужвано ми лице, Кренућу опет за очима луталице. Дан суморан и сив, Исти као и они пре, Све смо већ одсањали, Сад више немамо … Настави са читањем “ОКА МОЈА ДВА – Драгојло Јовић”
ОКА МОЈА ДВА
Кише немилице лију, данима,
Ноћи су дуге и предуге,
На јастуку мом мало је сна,
И превише туге.
Опет једно тмурно јутро,
Отварам очи несанице,
Срећем се са собом,згужвано ми лице,
Кренућу опет за очима луталице.
Дан суморан и сив,
Исти као и они пре,
Све смо већ одсањали,
Сад више немамо где.
Ново ће вече, промрзле руке,
И киша опет лице ми кваси,
Тражим те по перонима,
Напуштених вагона и
Изгубљених возова.
Ал чекање нек ми буде спас,
Ил можда тај судњи час,
Јер чекаћу ја згрчен као пас,
Верујући да ме промрзлог,
Можеш само ти, пробудити.
А ако и не отворим очи, не жали,
Шапни ми само, чућу те ја,
Да била си ту и да нису узалуд,
Угасла ока моја два.
Gledam kroz prozor kako sneg pada. Stigli su dani kad zima vlada. Otkriva je hladni val I pahulja beli bal. Slatko se spava da je milina, Pa zato vlada čarobna tišina. Mir ponekad remete Svrake sto žurno prolete, Golub sto guče na belom krovu, Vrapčić kad njiše golu grančicu novu. Kroz prozor vidim zime delić … Настави са читањем “DELIĆ ZIME – Jelena Djurašković”
Gledam kroz prozor kako sneg pada.
Stigli su dani kad zima vlada.
Otkriva je hladni val
I pahulja beli bal.
Slatko se spava da je milina,
Pa zato vlada čarobna tišina.
Mir ponekad remete
Svrake sto žurno prolete,
Golub sto guče na belom krovu,
Vrapčić kad njiše golu grančicu novu.
Kroz prozor vidim zime delić
Al’ nešto mi nedostaje.
Nedostaje mi Sneško Belić.
Nedostaju mi i mališani mali.
Sklonile se u kuću maze,
Da im mraz ne štipa,ne rumeni obraze.
Greju se pored tople vatrice;
Od njih su hrabrije čak i ptičice.
Eno jedno dete,baš je kukavica;
Plače…,u sneg mu pala rukavica,
Pa mrznu prstići mali,
Jer zima se baš ne šali.
Iz maminih ruku neće da makne;
Plaši se da mu nožica snegić ne dotakne.
Al’ stiže i jedan junak;
Sigurno je đak.
Za njega sneg je izazov jak.
Raduje se,igra,skače,
Ne mari sto mu obrazi rumene sve jače.
Ubrzo pristiže cela četa,
Sve dete do deteta;
A svi šareni,
Toplo obučeni…
Smotra vedrih boja pobedi belinu
Radost,žamor,vriska razbiše tišinu.
I tako zima tiha,bela,
Postade razigrana i vesela.
A uskoro ovaj njen delić
Ukrasi i Sneško Belić.
Kreni Strašno je ovo čekanje Jedva se uzdržavam da ne vrisnem Glasom da razbijem napetost Onu koja prethodi kataklizmama Kad sve staje u strpnji i iščekivanju Podrhtavam U grotlu pritajenog vulkana Pod skramom tanke magme pristojnosti Gibaš se kao užarena lava Potmulo Iz jezgra zemlje Iz srži tebe Ječi zov pramužjaka Tebe i tvoje … Настави са читањем “EHO (EROTIKON) – Nena Miljanović”
Kreni
Strašno je ovo čekanje
Jedva se uzdržavam da ne vrisnem
Glasom da razbijem napetost
Onu koja prethodi kataklizmama
Kad sve staje u strpnji i iščekivanju
Podrhtavam
U grotlu pritajenog vulkana
Pod skramom tanke magme pristojnosti
Gibaš se kao užarena lava
Potmulo
Iz jezgra zemlje
Iz srži tebe
Ječi zov pramužjaka
Tebe i tvoje muškosti je iskonski eho
Zaglušuje mi sluh i um
Taj topot
To dželep divljih nagona galopira
Udišem im miris znoja
Žestok
Tvoj
Ko presnog mleka i sirovog mesa vonj
Kao opijate
Duboko te udišem
Široko otvorenih nosnica
Hvatam života i smrti dah
Sva otvorena
Zjapim kao vulkansko ždrelo usijane zemlje
Kreni
U erupciji
Kreni
У Крушевачком позоришту je 28. 9.2018. године у 18:00 сати, у оквиру традиционалних Песничких сусретања ПоезијеСРБ, одржаna промоција књиге Данице Рајковић ДА САМ ТВОЈА ЗВЕЗДА МАЛА. Чули смо рецензије књиге које су написали: Латинка Ђорђевић, Сандра Миладиновић и Љубодраг Обрадовић, као и поезију Данице Рајковић у казавању саме ауторке као и њених колега песника и … Настави са читањем “ДА САМ ТВОЈА ЗВЕЗДА МАЛА – Промоција нове књиге Данице Рајковић”
Да сам твоја звезда мала
Да сам твоја звезда мала,
И усидрена снујем на небу плавом,
Да ти пружим осмех златни,
И вечност проведемо шетајући сплавом.
Дрхти ми рука док Бога молим,
Да постанем звезда мала,
Да слетим у трошној кући,
На избледелом раму светлост пала.
Нека бродоломи оду далеко,
И немир напусти твој сан,
Да те будим у свитање зоре,
Док звезде плове у мирисни дан.
Да сам твоја звезда мала
И сваки минут у љубав претворим,
Да погледом отопим лед
И сећање на тебе у срцу створим.
© Даница Рајковић
Настави са читањем “ДА САМ ТВОЈА ЗВЕЗДА МАЛА – Промоција нове књиге Данице Рајковић”
Ех, лепотице са очима златним, што шеташ улицама самим, што се читаву ноћ шеташ, што се пустиш по тим сокацима, далеко од мене. Дођи са мном, да смо заједно, да се не одвајамо, да се љубимо док свети Месечина бела. Ти, цурице са светлећим очима, што идеш даље и даље, као да се кријеш од … Настави са читањем “Светиња моја – Кристијан Илијевски”
Ех, лепотице са очима златним,
што шеташ улицама самим,
што се читаву ноћ шеташ,
што се пустиш по тим сокацима,
далеко од мене.
Дођи са мном,
да смо заједно,
да се не одвајамо,
да се љубимо док свети
Месечина бела.
Ти, цурице са светлећим очима,
што идеш даље и даље,
као да се кријеш од нешто.
Што не дођеш са мном,
да идемо негде далеко
од свега лошег што је
пред нас.
Да идемо негде далеко,
где ћемо да седнемо
под неким дрвећем,
и да се љубимо
док можемо,
да гледамо Месечину
и њене звезде.
Дођи у рукама мојим,
да те никада не испустим,
да те љубим
и никада не оставим.