KOLIJEVKA
Kao što svako sunce mora biti zvezda,
tako i svaka ptica polijeće iz svoga gnezda.
A čovek svaki uvek pamti dovijeka,
mesto gde je njemu bila rodna kolijevka.
Svoje rodno mesto niko ne može da zaboravi,
niti može njemu, neko zamenu da napravi.
A narod koji dugo na jednom mestu život vodi,
njega pamti kao kolijevku u kojoj se on rodi.
Kada se živi na jednom mestu, to zna svako,
uvek bi svoja dobra sticao, a nikad njih nije rastak’o.
Mnoge crkve, zadužbine, kao i manastiri stari,
sve su dela ruku, onih što su u narodu bili neimari.
Kamen na kamenu svaki majstor vešto kleše,
brojne ruke, čvrstu kolijevku, da sagrade uspeše.
Nju da rasturi više niko moći neće,
ma koliko svi upinjali sile svoje najveće.
A nikada to nije ni bilo delo pravog (dobrog) čoveka,
da se ruši i gazi ono što se gradi da traje doveka.
Samo nečovek može na tuđe, kao na svoje da dođe,
pa da to prisvaja kao svoj temelj, od kojeg želi da pođe.
Takvi misle da u tuđoj kolijevci mogu ljuljati svoje čedo,
ali žive istine i pravde, takav se nikad ne bi nagled’o.
A sve dok nogom gazi i staje tamo gde je tuđa kuća,
njima svako jutro, početak je samo tamnog svanuća.
Tamno je i ono mesto na kojem svoju svetinju grade,
jer tuđe sluge na danjem svetlu, ne primaju nagrade.
Takvima sve podle zasluge, leže u najgoroj tami,
a sa gospodarima tim silnim, ostaćete svuda sami.
Kao korov na kolijevku, svi ste vi ljuto nasrnuli,
kao korov ovu pitomu zemlju, u divlju ste obrnuli.
Sada po zemlji pitomoj, svuda rastu korov i najgora trava,
sada u kolijevci svojoj, naše milo čedo, ne može da spava.
Najuriše njih pitome, iz kolijevke negde mnogo dalje,
nadaju se da će posvuda izbrisati njihovo postojanje.
Ali ta kolijeka iz srca i sećanja, nikada se lako ne briše,
jer ona u svima nama ostaje, večno i trajno da se zapiše.
Zato svuda u svetu, uvek će da se rađaju nova pokoljenja,
u kojima se nikada neće zaboraviti kolijevka voljena.
VUŠKOVIĆ NIKOLA
