Pesmo moja, da ti se poverim:
Bio je čovek nekog ludog stila,
A ja sam tada ranjena bila.
Bila sam uplašena,bolna i setna,
A pored njega vesela i sretna.
Muku sam svoju lakse podnosila,
Bolu i strahu osmehom prkosila.
Tad mi je pružio pažnje malo,
A sad mi je do njega tako mnogo stalo.
Udaljio se i ništa mi više ne daje,
Al’ sve jedno traje
I jako mi nedostaje.
Budim se s mišlju na njega
I isto tako putujem u san;
Prvi je moj uzdah i poslednji svaki dan.
Desilo se što nije trebalo da se desi;
U misli moje upreli se gresi.
Sad kad bih htela što ne bih smela
Hvata me strah i prečest uzdah.
Pitam se dal’ misli moje imaju moći.
Mogu li ovako snažne do njega doći.
A možda ipak ne treba da zna
Koliko me izluđuje, opseda…
Da li sam bila željna izazova
Kad me ponela staza ova?
Put kojim krenuh mnogo vrluda.
Dokle ću s njim i kuda?
Čas breg,čas dol,
A na kraju čekaće me zasigurno bol.
Kako da siđem s ovog bezizlaznog puta?
Njime se nigdje ne stiže,već prazno luta.
Ne mogu nazad,a ne smem napred.
Gde li je sad moj kućni prag?
Kako da mu se vratim i poravnam trag?
Neka čudna sila moj otpor slama
Ne da mi da o svemu ja odlučim sama
I više ništa nije u mojoj moći,
Jedino nada da će ipak proći…
Al’ prolazi samo vreme,a ništa se ne menja
Više mi nisu jasna ni sopstvena htenja.
Prolazi vreme,a misao na njega ne briše.
Čini mi se da svakog trena volim ga sve više.
Slažem kockice od prošlih događanja
Pravim mozaike i predviđanja,
Preplićem kombinacije lude,
A one baš ništa ne nude.
Još me i savest moja opominje
I moje zrelo doba spominje.
U filozofiji tražim spas.
Ona me ne kori i ima topliji glas.
Podršku mi daje
Da traje dok traje.
Kaže da greh je ubijati istinu za lažno
I da uopšte nije ni malo važno
Što mi više nije petnaest,dvadeset ili dvadesetpet.
Ona ima drugačiji pogled na svet.
Eto pesmo moja,ti postade duga
U tebi prepoznah za ispovest druga.