Добродошли!
U plavo bojim sve izvore tuge I noktima grebem sav cemer i stud U glavi zapretenoj od bola sasvim Obnevideh i dalje ne vidim kud Gde da idem? Sapletena sasvim Od nemoci puke, sto tera me da molim I preklinjem te neme trenutke Posute trnjem, i nemi zvuk. U pregrsti perlica u rukama sto drzim … Настави са читањем “plava boja tuge – Kristina Simic”
U plavo bojim sve izvore tuge
I noktima grebem sav cemer i stud
U glavi zapretenoj od bola sasvim
Obnevideh i dalje ne vidim kud
Gde da idem? Sapletena sasvim
Od nemoci puke, sto tera me da molim
I preklinjem te neme trenutke
Posute trnjem, i nemi zvuk.
U pregrsti perlica u rukama sto drzim
Prelivene svetloscu, sarenilo svud,
Masku tuge skida sa lica i
Pretvara u osmeh, spontan i dug.
K’o poslednji prosjak ulicama lutam, spreman da u svakom trenu, dok drugi prosjaci za novac mole, molim za ljubav njenu. Ona se lagano ulicom kreće, sigurna, ide ka meni, telo mi gori, šta da joj kažem, u duši čudan nemir, ova je žena sigurno znam, za mene čitav svemir. Klekoh na pločnik, ona se trže; … Настави са читањем “PROSJAK LJUBAVI – Milovan petrović”
K’o poslednji prosjak ulicama lutam,
spreman da u svakom trenu,
dok drugi prosjaci za novac mole,
molim za ljubav njenu.
Ona se lagano ulicom kreće,
sigurna, ide ka meni,
telo mi gori, šta da joj kažem,
u duši čudan nemir,
ova je žena sigurno znam,
za mene čitav svemir.
Klekoh na pločnik, ona se trže;
“Volim te” Tad joj rekoh.
Pogleda gore u njeno lice;
(Možda bi htela više?)
“Prosjak sam molim za tvoju ljubav,
srce za tebe diše”.
Ona me samo gordo odmeri,
od gore očima svojim,
okrenu leđa, nastavi dalje,
dok ja joj korake brojim.
Sad tužno druge prosjake gledam,
zar oni nemaju nade,
svaki im prolaznik iz svoga dzepa,
ponešto vredno dade.
Ja osta tu na pločniku kletom,
sa tugom da se borim,
al znam da i posle svega,
opet ću da je volim.
Milovan petrović
–
“Kosulja plava” . Bogu se molis, Crkve obilazis, Ikone gledas, Slavske svece palis… Opet, poroke redjas, Zeno draga, Kome dusa ti pripada, Kad je naga!? .
“Kosulja plava”
.
Bogu se molis,
Crkve obilazis,
Ikone gledas,
Slavske svece palis…
Opet, poroke redjas,
Zeno draga,
Kome dusa ti pripada,
Kad je naga!?
.
Stari se hrast setio nas, klupa pod njim je prazna. Stari je hrast čekao nas, a mi bez hrasta, o… koja kazna. Stari je hrast voleo nas, sad mu je duša prazna. Stari se hrast setio nas, da nismo zajedno šta ako sazna? Stari se hrast kleo u nas, a sad smo tako daleko. Stari … Настави са читањем “STARI HRAST – Milovan Petrović”
Stari se hrast
setio nas,
klupa pod njim je prazna.
Stari je hrast
čekao nas,
a mi bez hrasta,
o… koja kazna.
Stari je hrast
voleo nas,
sad mu je duša prazna.
Stari se hrast
setio nas,
da nismo zajedno
šta ako sazna?
Stari se hrast
kleo u nas,
a sad smo tako daleko.
Stari se hrast
smejao na nas,
šta ako istinu,
kaže mu neko?
Milovan Petrović
–
РАЗБАЦАНЕ УСПОМЕНЕ Разбацане успомене некада оловних сећања превише брзих излива и прераних изјава љубави, брава добро закључаних, а сада врата широм отворених, па их промаја доноси, и у пркос ветру односи, до сваке одаје мога тела, јасно помирених са стварношћу, и тако гозбују по дамарима, извирују ми из зеница, баш као зрела лубеница, отворена,пожељна и … Настави са читањем “РАЗБАЦАНЕ УСПОМЕНЕ – Mиладиновић Сандра”
РАЗБАЦАНЕ УСПОМЕНЕ
Разбацане успомене
некада оловних сећања
превише брзих излива
и прераних изјава љубави,
брава добро закључаних,
а сада врата широм отворених,
па их промаја доноси,
и у пркос ветру односи,
до сваке одаје мога тела,
јасно помирених са стварношћу,
и тако гозбују по дамарима,
извирују ми из зеница,
баш као зрела лубеница,
отворена,пожељна и црвена
пуна слатког сока живота…
до јуче залеђеног
и скривених лепота
Све и када бих другачије хтела,
не бих ни могла нити смела,
да се одупрем себи самој,
јунакињи у помами ватре – главној…
Вуку ме набујале непознате реке,
јаких струја и топлих руку,
са снажним разлозима…
У галопу ждребице на путу,
у мени лавица спавала је,
па се полако буди неустрашива,
и уствари непоражена…
И тако…
Све и када би пришао,
са давно изреченим лепим лажима
и крилима лептира, а очима ланета….
Не, не бих ни приметила,
камичак који се ковитла испред ногу….
А, не тако давно мислила сам
да све ово сигурно не могу!
РАЈ , ДА – ТО ЈЕ ПУТ ЗА РАЈ….
(с) Миладиновић Сандра
Leteo je golub jedan, visoko, visoko, pa ugleda golubicu, njeno plavo oko. Golubica gnezdo svija i pomoć joj treba, pa se golub spusti dole, pravo s plavog neba. Donese joj svoje pero, pa u gnezdo stavi, golubica zaguguta; “Anđeo si pravi”. Sad zajedno golubovi, brže gnezdo sviše, gugutaše, poljubiše, pa se odmoriše. Iz tog malog, … Настави са читањем “TUŽNI GOLUBOVI – Milovan Petrović”
Leteo je golub jedan,
visoko, visoko,
pa ugleda golubicu,
njeno plavo oko.
Golubica gnezdo svija
i pomoć joj treba,
pa se golub spusti dole,
pravo s plavog neba.
Donese joj svoje pero,
pa u gnezdo stavi,
golubica zaguguta;
“Anđeo si pravi”.
Sad zajedno golubovi,
brže gnezdo sviše,
gugutaše, poljubiše,
pa se odmoriše.
Iz tog malog, lepog doma,
pod rogom u štali,
uskoro se izlegoše,
golubčići mali.
Hranili ih roditelji,
učili da lete;
“Vratiće se jednog dana
kada nas se sete”.
I zaista odleteše,
golubčići mali,
ostaviše roditelje,
na gredi u štali.
Čekali ih roditelji,
ko svak svoje dete,
ali mladi golubovi,
nikad da dolete.
Jednog dana,
dva jastreba,
videše s visina,
dva mladunca,
pa rešiše,
sladiti se njima.
Razleti se perje svuda,
nasta večna tama,
zadnje reči kad kriknuše;
“Joj tata i mama!”
Čekaju ih roditelji,
na gredi u štali,
zlu sudbinu svoje dece,
još nisu saznali.
Kad vidite dva goluba,
kako tužni sede,
to čekaju svoju decu,
kući da dolete.
Milovan Petrović
–