Дан: 10. септембар 2014.

Kroz poluzatvorene zaluzine
Mesec u srebrnom luku mi se smeje
Noseci vetrom leprsave iskre
U noci plesuci telo mi greje

Otkrivam osmeh sto nikad ne bledi
Dok odblesak srece u meni treperi
I znam da glasovi koji me zovu
Imaju radost i skrivenu zelju.

Podigni oci visoko put sunca
U jutra kad cujes cvrkut ptica
I seti se ljubavi koja te prati
U nemoj mimici njenog lica.

Život je k’o trkačka staza,

od starta pa do cilja,

koliko duga!?

Zaista ne znam,

…možda nekol’ko milja.

Ne trči, ne juri na stazi svojoj,

jer pre ćeš cilju stići,

a posle cilja praznina samo,

i dim i pepeo ti si.

Ne trči ne juri život je ovo,

a ti sportista nisi.

Zastati malo na svojoj stazi,

veruj mi nije šteta,

zašto bi želeo u ovoj trci,

postati prvak sveta.

Poznavah jednog što prvak beše,

pobedi baš ovog leta,

za poklon dobi molitvu, sveću,

a tek mu trideseta.

Još neko reče da nema smisla,

“Toliko zasluge i slave”,

Već da mu ime i malu sliku,

na zadnju stranicu novina stave.

Znam ja i drugog čoveka,

taj živi u svetu svom,

njemu se nigde ne žuri,

on trči maraton.

Do cilja još dosta godina ima,

pobeda, nije mu meta,

dok drugi kraj njega jure,

njemu je devedeseta.

I zato kad sa starta kreneš,

ne želi imena slavnog,

ne žuri na životnoj stazi,

jer život nema popravnog.

 

Milovan Petrović

–