Дан: 30. септембар 2014.

Na vratima jedne kuće

malo dete tužno stoji,

izašlo bi usred noći,

al’ se crnog mraka boji.

 

Suza su mu oči pune

ne sklanja se dete s’ vrata,

ponekad se samo čuje

kako tužno zove tata.

 

Majka u dnu male sobe

bolno gleda, teško diše,

kako reći svom mezimcu

da on neće doći više.

 

Kako reći malom zlatu

da je tata s’ drugom ženom,

kako reći da se sada,

igra tamo s’ decom njenom.

 

Dete dalje tužno gleda,

u mrak širi ruke male;

“Dođi tata ja se bojim”.

Glasnice mu zadrhtale.

 

Ne izdrža majka jadna,

diže sina u naručje,

odnese ga u postelju,

a on bi na prag kuće.

 

“Spavaj milo zlato moje,

vratiće se tata nama”,

usne steže namršti se,

zbog ujeda na usnama.

 

Tužni dečak umiri se

zaboravi on na vrata,

u noći se dugo čuo,

samo jecaj, tata, tata.

 

U jutro se majka trže

pa pogleda svoga sina,

jecao je on i dalje,

samo sada u snovima.

 

Milovan Petrović

–

Zašto danas skrivaš pogled

kad si nekad gorda bila,

šta ti oči na tlu traže

šta si dole izgubila.

 

Nekada si verovala

da ti niko ravan nije,

zašto sada tužna ti si

što ti oko suzu krije.

 

I meni je nekad tako

zbog gordosti tvoje bilo,

pa se život postarao

isto ti se sad vratilo.

 

Ja zbog toga ne likujem

veruj da mi stvarno žao,

kad bi mog’o pomoći ti,

zaista bi’ pomogao.

 

Ako šeliš moju pomoć

ti slobodno samo kaži,

samo jedno ja te molim

srce moje ti ne traži.

 

Davno sam ga tebi dao

a da ti ga htela nisi,

sad se “ploča” okrenula,

osećaj je i tvoj isti.

 

Ja sad imam svoju ljubav

ženu koju volim jako,

al mi žao kad te vidim,

jer znam da ti nije lako.

 

Milovan Petrović

–

Toliko toga želim

a vremena tako je malo,

dal’ mi se samo čini,

il’ vreme je ubrzano.

 

Ja nikad sve da stignem

još malo vremena hoću,

pa makar spavao ne bi,

makar radio noću.

 

Ja toliko toga imam

a vreme leti li leti,

da li ću baš sve stići,

kad starost odavno preti.

 

Ja neću da odem tek tako,

ja hoću sve da rešim,

ja neću da ljudi misle,

da eto i ja bežim.

 

Neću da iza sebe

ostavim nered pravi,

hoću da sve blista,

čak i u mojoj glavi.

 

Ja samo želim vremena više,

neću da odem rano,

ja stvarno ništa više ne stižem,

jer vreme je ubrzano.

 

Milovan Petrović

–