K’o poslednji prosjak ulicama lutam,
spreman da u svakom trenu,
dok drugi prosjaci za novac mole,
molim za ljubav njenu.
Ona se lagano ulicom kreće,
sigurna, ide ka meni,
telo mi gori, šta da joj kažem,
u duši čudan nemir,
ova je žena sigurno znam,
za mene čitav svemir.
Klekoh na pločnik, ona se trže;
“Volim te” Tad joj rekoh.
Pogleda gore u njeno lice;
(Možda bi htela više?)
“Prosjak sam molim za tvoju ljubav,
srce za tebe diše”.
Ona me samo gordo odmeri,
od gore očima svojim,
okrenu leđa, nastavi dalje,
dok ja joj korake brojim.
Sad tužno druge prosjake gledam,
zar oni nemaju nade,
svaki im prolaznik iz svoga dzepa,
ponešto vredno dade.
Ja osta tu na pločniku kletom,
sa tugom da se borim,
al znam da i posle svega,
opet ću da je volim.
Milovan petrović
–